Паклено љут

Пре неколико дана преминуо је познати амерички филмски режисер Сидни Ламет. Био је режисер одличних филмова „Серпико”, „12 гневних људи”, „Пасје поподне” али је, ипак, највише познат по режији незаборавног, с четири Оскара награђеног,филма „Мрежа”. „Мрежа” се памти по лику телевизијског коментатора (игра га Питер Финч), који се претвара у побеснелог медијског нападача на друштвене неправде, корупцију и дволичност власти и партијске политике. Легендарна реченица, коју више пута изговара у филму а која је постала свеприсутна, и у свакодневном животу милиона Американаца, јесте: „Паклено сам љут и ово више нећу да трпим!” (I’m as mad as hell and I’m not going to take this anymore!)

Присећање на Сиднија Ламета, тај велики филм, и ту чувену реченицу, подстакло ме је да замислим шта је то, још, потребно да нам се, свима, деси, па да се неко, сасвим поуздано ТВ лице, на неком, домаћем медију, рецимо на некој од националних телевизијских мрежа, појави, у такозваном ударном термину, и да 150 пута, у недељу дана, изговори, па и заурла, ту чувену реченицу: „Паклено сам љут и ово више нећу да трпим!”

Обашка свеприсутна немаштина и назадовање. Обашка тајкунски капитализам и свеопшта пљачка народа. Обашка примитивна партијска „држава” и „системска” корупција. Рецимо да тога има свуда, по трећем свету, где, очигледно, сасвим природно, припадамо. И да су све то последице транзиције. Иако, никоме није јасно шта се, из чега, претвара, односно „транзитира”, у шта? Али, скоро сам сигуран да не постоји држава, која претендује да јој се главни град назове европском престоницом културе а да, у истом том граду, и у истој тој држави, годинама, чак и деценијама, не раде битне институције културе. На пример Народни музеј, Музеј савремене уметности, Народна библиотека, биоскопска мрежа, јавни медијски сервиси, једино предузеће за производњу филмова, легати, издавачке куће, књижаре, и тако даље, и тако даље. Прилично обимна листа.

Али, рецимо да су све те чињенице, заправо, општа места и да свако ко их, данас, и овде, повлачи као неке аргументе за било какву причу о народу, држави и култури, ризикује да буде смештен међу оне, као, досадне или, чак, неприкладне, оне које, најдиректније и, онако, са „кука’, као револвераши у каубојским филмовима, дежурни политичари, или како се то данас каже „моћници”, распале право у лице реченицом која гласи: „Не разумеш ти то. То су сложене ствари.” Можда и није могуће разумети како, и зашто, Народни музеј не ради скоро десет година а да се нема појма када ће да проради. Јер, можда баш и проради, онако, за инат, али „стратешки”, уочи неких избора, када се град пласира на ужу листу кандидата за престоницу културе. Али можда и не проради. Јер то су градске ствари. А музеј је ствар републике. И тако до бескраја.

Али, како, тек, разумети то да се и оне ствари, које раде, на пречац гасе и, „декретима”, укидају. Рецимо, недавна „чистка” руководилаца, или како се то данас каже „челника”, јавног, медијског система, Војводине. Управни одбор ове јавне институције објаснио нам је да су ти исти „челници” добро, чак врло добро радили, покренули програм, направили, како се то каже „помаке”, али телевизија им није била довољно гледана. А то, баш то, каже управни одбор, грађани Војводине нису заслужили. Да им добра телевизија не буде гледана. Ух, каква увредљиво отрцана фраза и, ух, какав јефтин призив на права грађана, призив који, тако опоро, мирише на плаћене медијске џелате и изнајмљене, партијске, „спин докторе”. Значи рејтинг је пресудио. Фамозни рејтинг.

Можда је управо неком недужном мерачу ТВ гледаности, презадужени становник Војводине, можда чак и неки беземљаш, у дуговима, разјарено рекао: „Паклено сам љут и ово више нећу да трпим!” Мислећи на то да ТВ Војводина није довољно гледана. Да нема довољно велики рејтинг. И цап. Управни одбор муњевито реагује. Наравно, поставља се и неизбежно питање: „Ко стоји иза свега овога?”  

Па наравно да стоји нека организација. И то не организација која се зове Управни одбор ТВ Војводина. И наравно да иза тога стоји неки појединац, и то „моћник” који је неком, поред себе, или испод себе, одсечно рекао: „Паклено сам љут и ово више нећу да трпим!” Мислећи на тако слабу гледаност добро скројене телевизије. И, наравно, решење је, одмах, нађено. Боље никаква телевизија, која није гледана, него добра телевизија, која није гледана. Боље да грађани Војводине, и Србије, који преко бројила, плаћају нешто што и не знају да плаћају, него да плаћају за добру ствар коју и не гледају. Јер, могли би да почну да гледају. А онда би видели програм на свим језицима који живе и раде у Војводини, програм који раде, и воде, млади, образовани, лепо васпитани људи. Видели би ретко добру сатиру на телевизији. Нешто што не могу да виде ни на једној другој. И видели би телевизију која је део једне велике, међународне медијске организације, једне велике мреже која се зове „Дунавска медијска мрежа”. Мрежа у којој, заједно, раде бројне европске државе, од Румуније до Немачке, и од Словеније до Македоније.

Биће да је мрежа и пресудила. А не фамозни рејтинг. Живимо, кажу, управо у времену које се обележава као „мрежно време”. Телефонске, бежичне и жичане мреже, телевизијске, земаљске, кабловске и сателитске мреже. Интернет као оличење светске, интерактивне комуникацијске, мреже. „Фејсбук” као манифестација масовне, глобалне, дигиталне, виртуелне, друштвене мреже. На којој, сваки дан, хиљаде људи, онако из свег гласа, саопште свету управо ту чувену реченицу: „Паклено сам љут и ово више нећу да трпим!” Реакције су тренутне, често и масовне. И свуда су око нас. И биће их све више, и више. Али, сасвим је сигурно да ће нам „моћници”, увек озбиљним гласом, али „револверашки”, до последњег момента, директно у лице, на све то говорити: „Не разумете ви то. То су сложене ствари.”