Чикашка прича Тонија и Јаше

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Америка је заиста правна држава, што се види, па и осећа, на сваком кораку. За све постоје јасни прописи и прецизне процедуре. Руку државе осетићете и кад се погрешно паркирате и кад се из много крупнијег разлога нађете са оне стране закона.

Али живот се не уклапа увек у оно што је прописано, па је и овде често на дневном реду дилема: шта је важније – систем или људи.

Вашингтонски Центар за амерички прогрес, политички институт који пружа подршку левом спектру америчке политике и идеја (десни пандани су му Херитиџ фондација и Амерички ентерпрајз институт), ову дилему је минуле недеље, на вечерњој седељци, уз пицу и кафу, покушао да илуструје приказивањем једног дугометражног документарног филма и разговором са његовом ауторком. Тема је била замршена и контроверзна политика имиграције у Америци, земљи која је јединствена по томе што су је створили имигранти.

Филм под насловом „Америчко венчање Тонија и Џенине” (са поднасловом „Једна депортациона љубавна прича”), износи случај досељеника из Пољске, Тонија Василевског и његове супруге Џенине (Јаше). Обоје су, у потрази за сопственом верзијом „америчког сна”, Пољску напустили 1989, када је била још земља социјалистичког лагера. Он са радном визом, она са шестомесечном дозволом боравка, како би, као чланица „Солидарности”, у Америци остала као политички имигрант.

Упознали су се тек у Чикагу, који је, после Варшаве, други по величини пољски град (на сличан начин као што је и највеће насеље Срба после Београда). Венчали су се 1993, започели сопствени бизнис чишћења кућа, а после доста мука и чак четири побачаја, 2001. коначно им се родио и син…

Јашина молба за политичким азилом у међувремену се заглавила у лавиринтима имиграционог бироа, да би је, тек 1995, обавестили да не може да га добије, јер је Пољска престала да буде комунистичка земља. Пошто је у Америци остала много дуже него што јој је то формално омогућавала виза, морала је да изађе пред судију. Тамо је, како тврди држава, потписала да ће се добровољно вратити у Пољску. Њена верзија је да није знала шта потписује, јер у то време једва да је разумела енглески, а на суђењу није било преводиоца.

Како год било, она је остала са Тонијем, као имигрант „без папира”, каквих је у Америци данас нешто преко 11 милиона. Покушала је да новом молбом ипак легализује свој статус. Упркос тој неизвесности, породици је кренуло: посао се развио, купила су и кућу, а Тони се 2007. квалификовао да постане амерички држављанин (син Брајан је то постао већ самим тим што је рођен у Америци), верујући да ће тиме убрзати и решавање правног статуса супруге.

У Имиграционом бироу су баш 2007. из неких разлога извукли њен досије, и на врата дома Василевских дошли са наредбом да Јаша у року од четири сата мора да буде на аеродрому, са кофером не тежим од 23 килограма, да би била депортована у Пољску. У решењу које јој је уручено, писало је и да због непоштовања обавезе коју је потписала 1995, нову визу за улазак у Америку не може да добије у следећих 10 година.

Филм Рут Лејтман, која је режисерка, сценариста и продуцент, приказан већ на неколико фестивала са запаженим успехом, породицу Василевски прати, делом и уз помоћ кућних видео-снимака, практично од првих дана доласка у Америку, све до прошле године.

Сасвим уверљиво приказује и њен шок изазван неочекиваном одлуком имиграционе бирократије. Суочена са неминовношћу да само за четири сата прекине са дотадашњим животом и припреми се за нови, породица одлучује да са мајком пође и шестогодишњи син, а да отац остане – јер све што имају стечено је у Америци, у чикашком предграђу. Тони је постао предузетник америчког стила, а у Пољској, где је незапосленост још велика (због чега је многим Пољацима Америка подједнако привлачна као што је била и њему), не види перспективу. А ту је и нада да ће се породица брзо поново саставити. Отац зато сину каже да ће у Пољској бити само на распусту…

Није тако било. Прошле су већ четири године, али ни уз помоћ скупог адвоката Тони и Џенина нису успели да омекшају бездушну бирократију. Правни пут је био да докажу да је раздвојеност од супруге и сина Тонијев живот учинила изузетно тешким (што заиста јесте: филм га не слика као свеца, види се да има проблема с пићем, ослабило му је срце, оболела јетра, бизнис је кренуо низбрдо, на издржавање породице и путовања једном годишње у Пољску да макар накратко буду заједно, Тони је потрошио 90.000 долара). Али Имиграциони биро није прихватио њихове аргументе и већ неколико пута молбе за ревизију случаја је одбио.

Тони је у међувремену постао Американац: кад је положио испит (и заклетву новој домовини), свечано му је уручена америчка застава, али у том моменту је имао више разлога за очај него за срећу.

„Физички, ментално и финансијски, ја сам сасвим уништен”, каже у камеру.

Није помогло ни што је био специјални сведок у конгресној дебати о промени имиграционог закона који би решио овакве проблеме. Није било већине да би био изгласан.

„Имамо доста оваквих случајева у Чикагу”, каже режисерка Лејтман. „Систем је, нажалост, такав, да кад вас ухвате у мрежу, нема наде да се из ње избавите.”

У филму се појављују и Барак Обама, док је био сенатор из Илиноиса, и тада такође конгресмен Рам Емануел, који је потом био шеф Обаминог председничког кабинета, а данас је градоначелник Чикага. Има и секвенци у којима, у изборној кампањи, Обама обећава да ће већ у првој години променити имиграционо законодавство.

Није га променио. Политички однос снага је такав да су јачи они који на имигранте гледају као оне који угрожавају поредак. Међу илегалцима, највише је иначе Мексиканаца (62 одсто), а затим других „латиноса”: оних из Ел Салвадора, Гватемале, Хондураса… Пољаци су само делић „осталих” 20 одсто, али Јашин положај отежава то што су на осмом месту на листи оних који Америку не напуштају и кад им визе истекну.

Филм се није завршио хепиендом. Уместо америчког сна, Тони, Јаша и мали Американац Брајан пролазе кроз америчку имиграциону мору.