И српски и светски

У мору спортских признања, наш најбољи тенисер Новак Ђоковић заслужио је још једно, по сопственом признању, најзначајније у животу. Патријарх српски Иринеј уручио му је Орден Светог Саве првог степена, највише одликовање које Српска православна црква додељује за доброчинства и посвећеност вери. Није познато да ли је Ђоковић најмлађи добитник ордена за „делатну љубав према мајци Цркви”, али нема никакве сумње да је свесрдним и истрајним помагањем свом народу и светињама, нарочито на Косову и Метохији, свој спортски идентитет узора и позитивног примера подигао на ниво националног.

Наравно, то се није догодило „преко ноћи”, ни нападно маркетиншки, снагом медија, већ постепено, захваљујући моћи родитељске и божанске љубави, тој чудесној „вертикали” коју су Ђоковићи преносили с поколења на поколење. Од врлети на којој су поникли надомак Никшића, преко Метохије, Београда, до светских меридијана, славећи крсну славу Светог арханђела Михајла и помажући онима у невољи.

Иако није у духу вере да се набрајају Новакова доброчинства, тешко је не поменути његову искрену бригу за људе у невољи, ма где били и ма ком народу припадали, као и посебну посвећеност малишанима и српским светињама на Косову и Метохији. Преко фондације „Наша Србија” стипендирао је децу, помогао у куповини амбулантних возила за болницу у Косовској Митровици. У неколико наврата помагао је Хиландар, Свете арханђеле код Призрена и остале светиње. После освајања Мастерс турнира у Индијан Велсу приложио је сто хиљада долара за откуп земљишта поред манастира Грачаница, али помагао и деци ометеној у развоју у Бањалуци, пострадалима од земљотреса у Краљеву, поплава у лозничком крају...

Показао је изузетну солидарност и са народом Јапана после катастрофалног земљотреса и цунамија. На фластерима којима је бандажирао колено на Индијан Велсу, својеручно је написао „Подршка Јапану”, упутио апел свима који могу да помогну и иницирао хуманитарни фудбалски меч у Америци, чији је приход уплаћен Црвеном крсту Јапана.

Све наведено допринело је да Новак Ђоковић данас представља много више од пуког синонима за врхунског спортисту. Његови гестови на терену и изговорене речи после сјајних победа одишу ретким људским и моралним врлинама, патриотизмом који мало кога оставља равнодушним. Његов светски формат и лик и несвакидашње национално достојанство – показују да нема ничег лошег ако се брани и воли своје, а поштује и не угрожава туђе. Зато је постао именитељ расуте националне енергије диљем света, спортиста и човек који руши табу да је све што има такав призвук аутоматски лоше, неуспешно, нецивилизовано, застарело и декадентно.

Мирко Стојаковић