Посвета и жртвовања

У, до краја испуњеној, Коларчевој сали, на првом од ових концерата, најпре је изведена Брамсова четврта симфонија у е молу, једна од најлепших романтичарских партитура чију музику ништа не може наружити, ни половично, пуно грешака и фалшева, извођење оркестра РТС.

Пасакаља (4. став симфоније) као да је представљала увод у премијерно извођење новог дела композитора Југослава Бошњака (1954) под називом "Симфонија-Пасакаља" (2005). Стваралац који је посвећен оркестарској музици и у њој има највише успеха, београдски аутор Југослав Бошњак има две ретке особине за данашње композиторе. Битан елеменат његовог рукописа је сјајна оркестрација, а затим, успешно мирење строгог барокног облика (пасакаље) са романтичарским дуализмом драматике и лирике. Бошњак успева да мисли и пише полифону музику данас, која није ни "пасе" ни "ин", већ је бошњаковски добро комбинована, ван конструкције и церебралности.

У овоме делу изузетно је успео сам почетак, предивне, транспарентне, светлуцајуће атмосфере, прави пример раритетне и мајсторске оркестрације. Сви лирски делови били су веома успели, а они други помало пренаглашени (са превише тромбона и чинела истовремено). Оркестар под управом диригента Кристијана Евалда (Немачка) заузео се за премијеру домаћег дела и сасвим коректно остварио партитуру.

Далеко изнад коректног, у нивоу својих најбољих интерпретација до сада, била је изванредна виолончелисткиња Ксенија Јанковић у тумачењу солистичке деонице у Синфониа цонцертанте у е молу оп. 125 Сергеја Прокофјева. Као да све страхоте техничке и извођачке природе у солистичкој деоници не представљају никакав, ни најмањи проблем, виолончело се испредало мирно, са лакоћом највећих мајстора, у доношењу тако различитих карактера музике и многобројних елемената челистичке проблематике. Одушевљена публика поздравила је Ксенију Јанковић као једну од наших најбољих уметника који живе и раде у иностранству.

Сасвим супротно било је на концерту Београдске филхармоније названом "Жртвовање" и посвећено успомени на трагично преминулог премијера Зорана Ђинђића.

Друге жртве односиле су се на жртвовања женских хероина кроз историју оперске уметности, а у програму типа матинеа, односно подневне променаде, што значи – делови сцена, арија и дуета од Вердија до Вагнера, а преко Гуноа и Пучинија, све популарно, омиљено и у сусрет најширим слојевима публике која је до последњег места испунила салу Коларца.

Супротно и због тога што је оркестар Београдске филхармоније, дисциплинован и максимално усредсређен са диригентом Урошем Лајовицем, коме ова музика није у срцу, али јесте у рукама, свирао најбоље што је могао и што су сви његови делови имали прилику да се искажу. Ту не мислимо само на уводну, бриозну увертиру за оперу "Моћ судбине" нити на увек атрактивну Валпургијску ноћ, свиту из балетског чина у Гуноовом "Фаусту", већ превасходно на "Кас Валкира" (Вагнер "Валкире") у којем су се тако прецизно, без и најмањег напора и кикса, исказали лимени дувачи и то: тромбони, трубе, хорне.

Двоје солиста, најављивани као светске звезде, имали су своје боље и лошије интерпретације. Маргарита де Арељано неће бити убедљива Дездемона на сцени (Верди: "Отело", Песма о Врби, Аве Мариа), али хоће Виолета (дует из другог чина Вердијеве "Травијате") јер пева веома култивисано, са малим вибратом у високом регистру и уз извесне проблеме у прелазним тоновима између средњег и ниског регистра. Њена Батерфлај (Пучини: "Батерфлај") неће никога потрести, али ће веома задовољити високе вокалне критеријуме.