Posveta i žrtvovanja

U, do kraja ispunjenoj, Kolarčevoj sali, na prvom od ovih koncerata, najpre je izvedena Bramsova četvrta simfonija u e molu, jedna od najlepših romantičarskih partitura čiju muziku ništa ne može naružiti, ni polovično, puno grešaka i falševa, izvođenje orkestra RTS.

Pasakalja (4. stav simfonije) kao da je predstavljala uvod u premijerno izvođenje novog dela kompozitora Jugoslava Bošnjaka (1954) pod nazivom "Simfonija-Pasakalja" (2005). Stvaralac koji je posvećen orkestarskoj muzici i u njoj ima najviše uspeha, beogradski autor Jugoslav Bošnjak ima dve retke osobine za današnje kompozitore. Bitan elemenat njegovog rukopisa je sjajna orkestracija, a zatim, uspešno mirenje strogog baroknog oblika (pasakalje) sa romantičarskim dualizmom dramatike i lirike. Bošnjak uspeva da misli i piše polifonu muziku danas, koja nije ni "pase" ni "in", već je bošnjakovski dobro kombinovana, van konstrukcije i cerebralnosti.

U ovome delu izuzetno je uspeo sam početak, predivne, transparentne, svetlucajuće atmosfere, pravi primer raritetne i majstorske orkestracije. Svi lirski delovi bili su veoma uspeli, a oni drugi pomalo prenaglašeni (sa previše trombona i činela istovremeno). Orkestar pod upravom dirigenta Kristijana Evalda (Nemačka) zauzeo se za premijeru domaćeg dela i sasvim korektno ostvario partituru.

Daleko iznad korektnog, u nivou svojih najboljih interpretacija do sada, bila je izvanredna violončelistkinja Ksenija Janković u tumačenju solističke deonice u Sinfonia concertante u e molu op. 125 Sergeja Prokofjeva. Kao da sve strahote tehničke i izvođačke prirode u solističkoj deonici ne predstavljaju nikakav, ni najmanji problem, violončelo se ispredalo mirno, sa lakoćom najvećih majstora, u donošenju tako različitih karaktera muzike i mnogobrojnih elemenata čelističke problematike. Oduševljena publika pozdravila je Kseniju Janković kao jednu od naših najboljih umetnika koji žive i rade u inostranstvu.

Sasvim suprotno bilo je na koncertu Beogradske filharmonije nazvanom "Žrtvovanje" i posvećeno uspomeni na tragično preminulog premijera Zorana Đinđića.

Druge žrtve odnosile su se na žrtvovanja ženskih heroina kroz istoriju operske umetnosti, a u programu tipa matinea, odnosno podnevne promenade, što znači – delovi scena, arija i dueta od Verdija do Vagnera, a preko Gunoa i Pučinija, sve popularno, omiljeno i u susret najširim slojevima publike koja je do poslednjeg mesta ispunila salu Kolarca.

Suprotno i zbog toga što je orkestar Beogradske filharmonije, disciplinovan i maksimalno usredsređen sa dirigentom Urošem Lajovicem, kome ova muzika nije u srcu, ali jeste u rukama, svirao najbolje što je mogao i što su svi njegovi delovi imali priliku da se iskažu. Tu ne mislimo samo na uvodnu, brioznu uvertiru za operu "Moć sudbine" niti na uvek atraktivnu Valpurgijsku noć, svitu iz baletskog čina u Gunoovom "Faustu", već prevashodno na "Kas Valkira" (Vagner "Valkire") u kojem su se tako precizno, bez i najmanjeg napora i kiksa, iskazali limeni duvači i to: tromboni, trube, horne.

Dvoje solista, najavljivani kao svetske zvezde, imali su svoje bolje i lošije interpretacije. Margarita de Areljano neće biti ubedljiva Dezdemona na sceni (Verdi: "Otelo", Pesma o Vrbi, Ave Maria), ali hoće Violeta (duet iz drugog čina Verdijeve "Travijate") jer peva veoma kultivisano, sa malim vibratom u visokom registru i uz izvesne probleme u prelaznim tonovima između srednjeg i niskog registra. Njena Baterflaj (Pučini: "Baterflaj") neće nikoga potresti, ali će veoma zadovoljiti visoke vokalne kriterijume.