Нема спремања Србије без „зелених ревизора”

Изјава Оливера Дулића, министра животне средине, рударства и просторног планирања, да је за победу „зелене економије” неопходан поуздан и предвидљив правни оквир, како би сви надлежни органи отпочели да раде свој посао кажњавајући оне који загађују животну средину, губи на тежини само због једне чињенице – Србија се сврстава међу загађеније земље Европе. Доказ су апокалиптичке слике Јужне Мораве, Великог бачког канала, већине река, међу којима и Дунав код Београда, убрзани раст отпада, нерешен проблем канализације у 25 одсто домаћинстава... Рекло би се да недовољно улажемо у заштиту околине у којој живимо и радимо.

Не, каже, др Љубиша Станојевић,професор на Факултету за инжењерски менаџмент. Према речима Жељке Јуришић, директорке Фонда за заштиту животне средине, ми имамо чак и „вишка новца у фонду”. Шта је онда проблем осим што и као друштво веома мало водимо рачуна о сопственој околини?

ЕУ је, каже, у склопу придруживања Србије обелоданила низ смерница којима се третирају проблеми везани за животну средину. Као одговор на њих наш законодавац донео је више прописа, а влада потписала неколико међународних уговора и споразума. Одређене су таксе и други пенали за приватни и јавни сектор који угрожавају животну средину, „али нигде нису урађене суштинске провере средстава и обавеза које се тичу заштите животне средине. Нико није извршио ревизију усаглашености са законима, споразумима и конвенцијама, најзад нико није гледао објективност и истинитост финансијских извештаја, барем у делу који се односи на средства и обавезе за животну средину”.

У Србији нема никакве контроле правилности и сврсисходности употребе средстава намењених за заштиту животне средине. Да ли средства која се добијају из домаћих и страних фондова и донација правилно усмерена и да ли има несразмерног улагања по регијама које су еколошки угрожене – за сада се само нагађа, али се поуздано не зна, јер управо нема институције еколошког или „зеленог ревизора” који би управо радио на тим стварима, упозорава др Љубиша Станојевић.

Која је улога „зеленог ревизора” када су у питању средства и обавезе за заштиту животне средине?

– Тај ревизор мора да контролише трошење средстава за заштиту и очување животне средине. Да провери усаглашеност закона са споразумима, стандардима који се односе на заштиту животне средине и њихов утицај на финансијске извештаје и операционализацију трошковно-доходовних анализа кршења закона и његових последица на додатно ангажована средства“, наглашава наш саговорник и додаје да посебан сегмент рада „зелених ревизора” треба да буде ревизија успешности и сврсисходности уложених средстава у заштиту животне средине.

Другим речима појавила се суштинска потреба да се уведе нова дисциплина у оквиру државне ревизије, такозвана ревизија очувања животне средине, јер у овом тренутку нема ни назнака где и како се средства намењена екологији троше, по ком критеријуму се новац, па и кредити усмеравају и какви су крајњи ефекти уложених пара на побољшање животне средине.

„Зелени ревизори”, наглашава др Љубиша Станојевић, морају да одговоре на многа питања, између осталих, да ли новац добијен за екологију не отиче за друге намене, да нема злоупотребе и монопола у његовом коришћењу, да ли се поштује принцип сврсисходности – „вредност (квалитет) за уложени новац”.

– Први корак у свему томе мора да буде увођење ревизије заштите животне средине, где би влада и њени ресорни министри подносили рачун за утрошене паре. Али, пре тога државну ревизију чека успостављање методологије вођења такозваног еколошког рачуноводства и ревизије, као и методологије превенције злоупотреба средстава увођењем интерних контрола у сваки пројекат и фирму која се бави екологијом”, каже др Љубиша Станојевић.

----------------------------------------------------------------

Добра искуства       

Свет има веома добра искуства у раду „зелених ревизора”. У Јапану се, рецимо, уместо цемента и пластике за радове на воденим површинама користи дрво. У САД су ревизори дали препоруке како да се влада Америке бори против болести соје. Румунија је ратификовала два међународна уговора о заштити животне средине који се тичу заштите Дунава и Црног мора. Ову уговори су укључени у румунски Закон о рачуноводству, чиме је наш сусед показао колико му је стало до заштите животне средине. Сва ова искуства и рад међународних тела говоре о ургентности формирања коморе зелених ревизора код нас, као и адекватне законске регулативе усклађене са међународним стандардима, упозорава др Љубиша Станојевић.