Шајкачи је потребан маркетинг

Мислим да све више људи хоће да некоме поклони нешто изаткано. Зажеле да се одбране од пластике и кича, каже Загорка Стојановић, примењена уметница чије је име, откако је београдске филмске студије и позоришне даске заменила мирним атељеом у једном шумадијском селу, синоним за иконоткање и изаткане таписерије, ташне, кабанице, прслуке и капе.

Дигитални канал културе и уметности Радио-телевизије Србије приказаће вечерас у 20.10 сати документарни филм „Загорка”, посвећен овој костимографкињи и ткаљи. Овај документарац приказан је на многим ТВфестивалима, добио је награду на Мефесту на Златибору, а музеј Старо село у Сирогојну доделио му је специјално признање„за склад и лепоту живљења и стварања у узајамном уважавању човека и природе”.

Загорка Стојановић данас је у Калањевцима, а,како каже, у Београд долази само због Битефа. Побегла је од „менталног загађења” да би имала времена да чита, размишља и ради.

– Посвећеност ткању је као медитација, молитва. Обично ткам од раног јутра. Рано се будим. Помислим „какав диван дан” јер знам да је сваки другачији и спремна сам да прихватим све што ће ме охрабрити, побољшати, развеселити. Читам и свакодневно шетам неколико километара – каже Загорка, која, одвојена од буке и вреве, спрема изложбу 30 таписерија „Мандорла једне иконе”, и не крије да је кроз њене радионице ткања прошло око 200 жена свих узраста.

– Нису биле задовољне оним чиме су се бавиле и дошле су да задовоље душу. Ако не поштујемо традицију, заборавићемо ко смо, одакле смо, зашто смо то што јесмо.

Признаје, ипак, да се на селу данас ретко тка и да се и у тако малом обиму ова вештина негује само у појединим местима у Србији. То покушавају да исправе жене окупљене у Удружењу ткаља Србије – оне преносе тајне заната за који је потребна спорост, за разлику од свих модерних дисциплина које захтевају брзину и хитност. Осим што смирује и помало подсећа на молитву и медитацију, ткање је, како објашњава Загорка Стојановић, начин да се жена изрази.

– Одувек је свака жена кроз ткање испољавала расположење: радост, туга, незадовољство виде се на изатканом предмету.

Њене изаткане торбе нису само сувенир који се чува у орману већ и део уличне моде девојака које понекад понесу и неки другачији асесоар. Посебно јој је стало до шик шајкача за које верује да, као и остали изаткани предмети, могу да постану српски сувенири. Многи, каже уметница, традицију погрешно доводе у везу са идеологијом, српском десницом, иако то све нема никакве везе па без разлога не желе да имају неки леп, традиционални предмет.

– Маркетинг је неопходан увек, а интелигентан маркетинг за ткање, да би оно постало модни тренд, морао би да дуго и истрајно повећава нашу свест о традицији.

-----------------------------------------------------

Обукла „Салаш у малом риту”

Загорка Стојановић је дипломирала на Одсеку за текстил Академије примењених уметности у Београду. Осмишљавала је костиме за бројна дела театра, филма и ТВ, између осталих и за серију „Салаш у малом риту”.

– Костими су тимски посао. Треба следити идеју редитеља, а успех зависи од креативности људи који треба да изведу моје идеје. У ткању сам препуштена сама себи.