Табуи и заблуде о психијатрији

Постоји читав низ психијатријских проблема који би били лакше превазиђени када би људипотражили помоћ и када би се на време обратилистручњацима. Познавање психијатријских могућности разрешило би неке дилеме.

У укупној светској популацији најтежи психијатријски болесници (shizophrenia) чине око један одсто становништва. Депресије, као други психијатријски поремећаји, обухватају од два до четири одстоопште популације. О учесталости осталих психичких поремећаја тешко је говоритизбог сложености етиолошких фактора(узроци настанка и развоја неке болести). Стрес је узрок великог броја психијатријских стања, а могу да га изазову сасвим различите и неочекиване ситуације–телесне болести,интензивне емоционалне кризе, егзистенцијални губици, губитак блиске особе, природне катаклизме, дакле, све оно што превазилази способност индивидуе да се одбрани.

Како људи реагују на стрес?Условно речено, једна трећина стресом погођених особа после неког времена сама се избори и превазиђе то стање. Друга трећина оболева однекеиз широког спектра психосоматских болести, од инфарктадо улкуса, алергије или астме.Последња трећина доспева у озбиљна психијатријска стања, све до развоја душевних болести.Спектар чине лакши,реактивни или условно речено неуритични поремећаји, када човек успева да функционише, до најтежих,психозакоје захтевају медикаментозно лечење. Особе којима се то дешава требало би да се обрате лекару. И то не само они са озбиљним психијатријским стањима него и они који би сами моглида превазиђу проблеме. Помоћ стручњакапружа бржепревазилажење.Код нас се, међутим, лекарима многи обраћају кад је ситуација готово алармантна. У ствари, и тада људи у невољи, „на своју руку”узимају лекове за смирење. Другирадије одлазе код алтернативних,чак и надрилекара, што постаје забрињавајућа појава и специфичан културолошки феномен.Код лекара и психијатра иде се кад симптоми ремете дневно функционисање или под притиском околине.

Овде имам у виду психичка стања изазвана стресом. Много је већи проблем кад се психијатријска болест постепеноразвија, од најраније младости.Одлазак психијатру у таквим ситуацијама обично се одлаже све док се свакодневни живот не искомпликује и док не постанеочигледно да се ради о болести. Људи се код нас клоне психијатара и психијатријског лечења јер постоје предрасуде према овој професијикоје вероватно потичу из времена кадапсихијатрија није располагала лековима и савременим методама лечења. У нашој средини, не само о психијатријским него и свим другим болестима нерадосе говори. У развијеном, западном светунастоји се да болесна особа буде усвом природном окружењу, да се не изолује. То је ствар културе, али и социјалних улагања,напора да се друштво брине о свим својим члановима, и да се избегава стигматизација (жигосање). Захваљујућинапретку медицине, психофармакотерапије, психотерапије, медијима и друштвеним организацијама стање сеу том погледу и код нас мења у односу на време кад су се душевно оболеле особескривале на таванима. Социјална психијатрија настоји да болесне људе прихвате у средини у којој живе, да им се омогући да што дуже радеи задрже емоционалну подршку.Неопходна су одговарајућа улагања у организацију, треба развијати диспанзере, дневне болнице, клубове и саветовалишта, места за окупљања и разговоре.

Социјална психијатрија, релативно нова област, ослања сена примарну, секундарну и терцијарну превенцију. Примарна превенција подразумева све опште и специфичне мере које смањују појаву болести уопште па и психијатријских (ванболничка заштита, диспанзери, саветовалишта за децу и омладину, савети психијатара у медијима, СОС телефони). Секундарнапревенција значи комплетно и свеобухватно лечење у хоспиталним и полухоспиталним условима, како би се спречилода се болест поновопојави.Користе се лекови,индивидуална или групна психотерапија. Терцијарна превенција је праћење лечених људи у ванболничким институцијама применом свих расположивих психијатријских метода.

Биолошка, психолошка и социјална психијатрија не могу се издвојити из целовитог приступа лечењу психијатријских поремећаја због индивидуалног и друштвеног значаја. Познато је да због једногдушевног болесника, алкохоличара или наркоманау његовој околини патејош најмање четири особе. У просеку прођешест-седам годинапре него што родитељи и околина препознају да је неко завистан од дроге или да се развија психијатријска болест. Увек постоје објашњења:,,Па, то је нека адолесцентна криза”, и тек кад настану велики проблеми, кад пацијенти постану узнемирени или агресивни онда се тражи помоћ.

Психијатрија данас може да допринесе здрављу појединца, породице и друштва. Савремене методе су учиниле психијатријске поремећаје излечивим, али су табуи и заблуде још присутни.О менталном стању нације мора се водити рачуна, поготово у овако турбулентним, стресним временима, када осећања неизвесности и стрепње индукују различите поремећаје.

*Редовни професорпсихијатрије на Медицинском факултетy БУ