Tabui i zablude o psihijatriji

Postoji čitav niz psihijatrijskih problema koji bi bili lakše prevaziđeni kada bi ljudipotražili pomoć i kada bi se na vreme obratilistručnjacima. Poznavanje psihijatrijskih mogućnosti razrešilo bi neke dileme.

U ukupnoj svetskoj populaciji najteži psihijatrijski bolesnici (shizophrenia) čine oko jedan odsto stanovništva. Depresije, kao drugi psihijatrijski poremećaji, obuhvataju od dva do četiri odstoopšte populacije. O učestalosti ostalih psihičkih poremećaja teško je govoritizbog složenosti etioloških faktora(uzroci nastanka i razvoja neke bolesti). Stres je uzrok velikog broja psihijatrijskih stanja, a mogu da ga izazovu sasvim različite i neočekivane situacije–telesne bolesti,intenzivne emocionalne krize, egzistencijalni gubici, gubitak bliske osobe, prirodne kataklizme, dakle, sve ono što prevazilazi sposobnost individue da se odbrani.

Kako ljudi reaguju na stres?Uslovno rečeno, jedna trećina stresom pogođenih osoba posle nekog vremena sama se izbori i prevaziđe to stanje. Druga trećina oboleva odnekeiz širokog spektra psihosomatskih bolesti, od infarktado ulkusa, alergije ili astme.Poslednja trećina dospeva u ozbiljna psihijatrijska stanja, sve do razvoja duševnih bolesti.Spektar čine lakši,reaktivni ili uslovno rečeno neuritični poremećaji, kada čovek uspeva da funkcioniše, do najtežih,psihozakoje zahtevaju medikamentozno lečenje. Osobe kojima se to dešava trebalo bi da se obrate lekaru. I to ne samo oni sa ozbiljnim psihijatrijskim stanjima nego i oni koji bi sami moglida prevaziđu probleme. Pomoć stručnjakapruža bržeprevazilaženje.Kod nas se, međutim, lekarima mnogi obraćaju kad je situacija gotovo alarmantna. U stvari, i tada ljudi u nevolji, „na svoju ruku”uzimaju lekove za smirenje. Drugiradije odlaze kod alternativnih,čak i nadrilekara, što postaje zabrinjavajuća pojava i specifičan kulturološki fenomen.Kod lekara i psihijatra ide se kad simptomi remete dnevno funkcionisanje ili pod pritiskom okoline.

Ovde imam u vidu psihička stanja izazvana stresom. Mnogo je veći problem kad se psihijatrijska bolest postepenorazvija, od najranije mladosti.Odlazak psihijatru u takvim situacijama obično se odlaže sve dok se svakodnevni život ne iskomplikuje i dok ne postaneočigledno da se radi o bolesti. Ljudi se kod nas klone psihijatara i psihijatrijskog lečenja jer postoje predrasude prema ovoj profesijikoje verovatno potiču iz vremena kadapsihijatrija nije raspolagala lekovima i savremenim metodama lečenja. U našoj sredini, ne samo o psihijatrijskim nego i svim drugim bolestima neradose govori. U razvijenom, zapadnom svetunastoji se da bolesna osoba bude usvom prirodnom okruženju, da se ne izoluje. To je stvar kulture, ali i socijalnih ulaganja,napora da se društvo brine o svim svojim članovima, i da se izbegava stigmatizacija (žigosanje). Zahvaljujućinapretku medicine, psihofarmakoterapije, psihoterapije, medijima i društvenim organizacijama stanje seu tom pogledu i kod nas menja u odnosu na vreme kad su se duševno obolele osobeskrivale na tavanima. Socijalna psihijatrija nastoji da bolesne ljude prihvate u sredini u kojoj žive, da im se omogući da što duže radei zadrže emocionalnu podršku.Neophodna su odgovarajuća ulaganja u organizaciju, treba razvijati dispanzere, dnevne bolnice, klubove i savetovališta, mesta za okupljanja i razgovore.

Socijalna psihijatrija, relativno nova oblast, oslanja sena primarnu, sekundarnu i tercijarnu prevenciju. Primarna prevencija podrazumeva sve opšte i specifične mere koje smanjuju pojavu bolesti uopšte pa i psihijatrijskih (vanbolnička zaštita, dispanzeri, savetovališta za decu i omladinu, saveti psihijatara u medijima, SOS telefoni). Sekundarnaprevencija znači kompletno i sveobuhvatno lečenje u hospitalnim i poluhospitalnim uslovima, kako bi se sprečiloda se bolest ponovopojavi.Koriste se lekovi,individualna ili grupna psihoterapija. Tercijarna prevencija je praćenje lečenih ljudi u vanbolničkim institucijama primenom svih raspoloživih psihijatrijskih metoda.

Biološka, psihološka i socijalna psihijatrija ne mogu se izdvojiti iz celovitog pristupa lečenju psihijatrijskih poremećaja zbog individualnog i društvenog značaja. Poznato je da zbog jednogduševnog bolesnika, alkoholičara ili narkomanau njegovoj okolini patejoš najmanje četiri osobe. U proseku prođešest-sedam godinapre nego što roditelji i okolina prepoznaju da je neko zavistan od droge ili da se razvija psihijatrijska bolest. Uvek postoje objašnjenja:,,Pa, to je neka adolescentna kriza”, i tek kad nastanu veliki problemi, kad pacijenti postanu uznemireni ili agresivni onda se traži pomoć.

Psihijatrija danas može da doprinese zdravlju pojedinca, porodice i društva. Savremene metode su učinile psihijatrijske poremećaje izlečivim, ali su tabui i zablude još prisutni.O mentalnom stanju nacije mora se voditi računa, pogotovo u ovako turbulentnim, stresnim vremenima, kada osećanja neizvesnosti i strepnje indukuju različite poremećaje.

*Redovni profesorpsihijatrije na Medicinskom fakultety BU