Филипинкове чаробне руке

Три пута је, пред нашим широм отвореним очима, нестајао и поново се појављивао новчић у рукама 17-годишњег младића, а да нисмо успели да откријемо у чему је трик. Филип Ђикић звани Филипинко, најуспешнији млади мађионичар и жонглер у Србији (па и шире), на крају нам је објаснио како изводи ову „чаролију”: тајна је у његовим спретним рукама и много, много вежбања.

– На срећу, имам комшије пуне разумевања (већ знају да у стану не држимо теретану, већ то мени повремено падну на под обручи или лоптице којима жонглирам) и могућност да тренирам у хали или дворишту оближњег Музеја аутомобила – каже Филип, који се овим хобијем бави од своје 10. године, уз очеве савете и мајчине реквизите: Зоран Ђикић Џиги је познати београдски „мађионичар – кловн” а његова бивша супруга Борка Ђорђевић је држала продавницу опреме за мађионичаре. Она је такође и аутор сценарија за представе „комичне магије” са којима Зоран и Филип наступају као кловнови Ђовинко и Филипинко. И старији брат Никола (21) неко време био је део тима, али је већ давно одустао, и сад је ревносни студент ФОН-а.

Филипова специјалност су микромагија (иначе најтежа мађионичарска дисциплина), жонглирање са обручима (досад је стигао до пет) и фудбалском лоптом у слободном стилу. Ова потоња вештина му је прошле године обезбедила учешће у панк опери Емира Кустурице „Дом за вешање” у београдском „Сава центру”.

Пре тога је, поред осталог, наступао у домаћим и страним ТВ емисијама (поред осталог „Ја имам таленат” на РТС-у и у италијанској серији „Каравађо”), у играним филмовима „Fade to black”(у италијанско-америчкој копродукцији) и „Roadkill” режисера Џона Стоквела (САД). На фестивалу Балканске магије у Софији (2008) освојио је прво место и специјалну награду жирија као најмлађи учесник, који је надмашио своје старије и искусније „колеге”. Учествовао је и на регионалном такмичењу мађионичара у Марибору 2009. године, а сад се припрема за предстојеће балканско и светско такмичење.

– За тачку која обично траје десетак минута потребни су ми сати и сати вежбања, јер је у микромагији најважнија усклађеност и брзина покрета. Баратање картама, новчићима и другим мањим предметима изводи се без икаквих помоћних сценских реквизита који су, рецимо, суштина наступа илузиониста попут Дејвида Коперфилда. Цела „илузија” је овде у рукама самог извођача – објашњава Филип.

Његово умеће жонглирања, које захтева једнако много вежбања, није ограничено на обруче, чункове, лоптице и фудбалску лопту, он је једнако вешт у вожњи моноцикла, а уз очеву помоћ управо ради на новој справи коју управо склапају у свом малом београдском стану. Сврха те чудне „скаламерије” је и за нас, засад, остала тајна.

Уз свакодневне мађионичарско–жонглерске тренинге, Филип мора да завршава и друге обавезе: ученик је Средње зуботехничке школе, која ће му пружити основ за будуће занимање. Одабрао га је, каже, управо зато што захтева веште и прецизне прсте, баш као и хобији којима ће, тврди, наставити да се бави до краја живота.

У међувремену са татом наступа на рођенданима и другим београдским прославама, да зараде новац за реквизите и одласке на такмичења у иностранство. А да ли би волео да се школује за мађионичара? Постоје ли такве школе у свету?

– Мађионичари су у огромној већини случајева самоуки људи. Филип је такав пример. Да би дошао до својих првих трикова играо се са картама и лоптицама којих је било свуда по кући. Чим је научио да говори питао ме је ко је Хари Худини… при чему му је из уста вирио катанац, који би сигурно прогутао, да му га нисам претходно везао за ноге! Кад је Филип имао десет година шапнуо ми је у поверењу да хоће да буде жонглер, и већ тад сам из очију видео да од тога неће одустати. Најважнији савет који сам могао да му дам, а то му и данас стално понављам, јесте да не копира друге, да увек буде свој. Тако се окренуо микромагији, манипулацији са ситним предметима за столом, и у тој дисциплини са 15 година постао првак Балкана, а надам се да ће једном постати и светски првак, има за то и потенцијала и воље – сматра Зоран Ђикић.

-----------------------------------------------

 Џиги, Џими, Хари и Дејвид

Ко је најбољи мађионичар на свету? Онај који од тога успева лепо да живи, чак и да се обогати, као што је то некада могао легендарни Хари Худини, а данас чувени Дејвид Коперфилд, каже мађионичар Џиги (56), чије су вештине добро познате београдској деци и њиховим родитељима. На простору некадашње Југославије једино је Томислав Тодоровић Џими и пензионисан као – мађионичар.

Сам Џиги се овим необичним занимањем бави искључиво из хобија, иначе је по професији правник, а по опредељењу драмски писац (његове текстове често емитује Драмски програм Радио Београда). Родом Шапчанин, потиче из породице у којој су они најугледнији чланови са очеве стране, такође били посвећени литератури: отац Осман био је дипломата и преводилац са финског језика, а његов стриц Осман Ђикић мостарски песник и драматичар, док је Зоранова мајка Јулијана историчар уметности.

Као мађионичар Џиги је постао 2001. године првак тадашње државе у дисциплини „комична магија”, а два пута је на Балканским првенствима, 2000. у Софији, и 2002. у Београду, у истој дисциплини, освајао треће место. Учешће у гала представи Међународног конгреса мађионичара у Словенији, „Марибор 2000”, сматра својим највећим успехом у уметности магије и мађионичарства.

------------------------------------------------------------------ 

Десет или хиљаду

Један млади мађионичар се обратио чувеном колеги: „Маестро, ја знам преко триста трикова, мора да их ви знате на хиљаде...”. Стари мајстор му је, после краћег размишљања одговорио: „Толико много! Ја их не знам више од десетак....” Смисао ове приче, коју нам је пренео Џиги, јесте да су принципи у магији увек исти и вечни, сви трикови произлазе из њихове правилне примене и комбинације, а дефинисани су као нестајање/појављивање, фарбање, сутелепортовање, лебдење, повећавање/смањивање, ослобађање, предвиђање, спајање/раздвајање...

– Мађионичарство се учи од других, најчешће се краде очима. Ако имаш среће да је тај други твој пријатељ или колега који хоће да помогне и објасни, онда је пут до сопствене самосталности и оригиналности краћи и бржи, али је друга фаза на том путу неминовна: вежба, вежба, пробе, пробе и пробе... У тишини своје собе, пред огледалом. Као кад се проба позоришна представа месецима пред премијеру... – објашњава Џиги.

Мађионичар је најсрећнији, додаје, кад кроз те вежбе, захваљујући сопственој машти и искуству, долази до новог решења у креирању илузије, без обзира да ли су му реквизити шпил карата, канап или огромна кутија из које се у пламену лепа девојка претвара у неку дивљу звер. „Ти јединствени тренуци су ретки, али су сан сваког мађионичара, а још је већа радост кад их у исто време доживи и публика пред којом наступа”, истиче наш саговорник.