Држава није увек лош домаћин

И званично је потврђено да није успео тендер за продају Телекома. Томе је претходила жива расправа заговорника и противника ове продаје. Они који су критиковали продају потенцирали су веома важне чињенице као што су: (не)законитост саме процедуре тендерске продаје, цена по којој је продаја вршена, (не)солидност купца и слично. Међутим, ови веома важни проблеми не би требало да одвуку пажњу од кључног питања: да ли је држава уопште требало да продаје Телеком?

Шта је помињано као главни аргумент у прилог тој продаји? Са високог места у држави могли смо да чујемо да ,,држава продаје део акција Телекома зато што држава не треба да управља привредом… Економска наука је као аксиом ставила да је приватна својина ефикаснија од државне”.

Раније,када је приватни (по правилу, 100 одсто) власник био и менаџер, приватна својина је била ефикаснија од државне и тада је то могао да буде „аксиом”. Данас када имамо огромну дисперзију власништва великих компанија (највећи приватни акционари располажу само са неколико процената власништва) дошло је до раздвајања власништва иуправљања. Управљање је (и код приватних и код државних компанија) увек посао професионалних менаџера, али државно власништво обезбеђује стратешку контролу над оним компанијама чија важност превазилази пуки комерцијални интерес (као што су на пример, телекомуникације, енергетика, банкарство, водоснабдевање…). Управо због тога је држава највећи акционар доминантних телекомуникационих оператора, инад њима има стратешку контролу, у многим европским државама (Немачка, Француска, Норвешка, Шведска, Финска, Швајцарска, Белгија, Луксембург, Словенија…), као што је то случају и код Телеком Аустрија.

Уосталом држава је раније продала Мобтел норвешкој државној компанији Теленор, која (мада државна) спада у ред светски најуспешнијих компанија у овој области. Тако смо нашу државну компанију, у једној од најпрофитабилнијих области економије, кроз приватизацију препустили у руке државне компаније друге земље.

Исто тако, сличну аргументацију можемо да слушамо од на јавној сцени многобројних ватрених присталица економског неолиберализма, који заговарају минимизирање државе уопште и њено елиминисање од уплитања у економију посебно. У складу са тим они такође сматрају да држава треба да се реши власништва у тој компанији пошто је лош домаћин– не зна да управља компанијама (на руководећа места поставља послушне партијске кадрове који извлаче новац из компаније за финансирање својих партија, а понeки „крадуцкају” и за себе лично). Држава није проблем сама по себи, како то тврде неолиберали, него она јесте проблем када је некомпетентна, неефикасна и неодговорна. Због тога није решење да се због садашњег лошег рада државне администрације заговара минимизирање улоге државе и у будућности, него лошу администрацију треба заменити добром.

Сликовито речено, домаћин који има одличну краву-музару сигурно је неће продавати, зато што има лошег чобанина него ће уместо лошег, ангажовати професионалног и одговорног чобанина.