Država nije uvek loš domaćin

I zvanično je potvrđeno da nije uspeo tender za prodaju Telekoma. Tome je prethodila živa rasprava zagovornika i protivnika ove prodaje. Oni koji su kritikovali prodaju potencirali su veoma važne činjenice kao što su: (ne)zakonitost same procedure tenderske prodaje, cena po kojoj je prodaja vršena, (ne)solidnost kupca i slično. Međutim, ovi veoma važni problemi ne bi trebalo da odvuku pažnju od ključnog pitanja: da li je država uopšte trebalo da prodaje Telekom?

Šta je pominjano kao glavni argument u prilog toj prodaji? Sa visokog mesta u državi mogli smo da čujemo da ,,država prodaje deo akcija Telekoma zato što država ne treba da upravlja privredom… Ekonomska nauka je kao aksiom stavila da je privatna svojina efikasnija od državne”.

Ranije,kada je privatni (po pravilu, 100 odsto) vlasnik bio i menadžer, privatna svojina je bila efikasnija od državne i tada je to mogao da bude „aksiom”. Danas kada imamo ogromnu disperziju vlasništva velikih kompanija (najveći privatni akcionari raspolažu samo sa nekoliko procenata vlasništva) došlo je do razdvajanja vlasništva iupravljanja. Upravljanje je (i kod privatnih i kod državnih kompanija) uvek posao profesionalnih menadžera, ali državno vlasništvo obezbeđuje stratešku kontrolu nad onim kompanijama čija važnost prevazilazi puki komercijalni interes (kao što su na primer, telekomunikacije, energetika, bankarstvo, vodosnabdevanje…). Upravo zbog toga je država najveći akcionar dominantnih telekomunikacionih operatora, inad njima ima stratešku kontrolu, u mnogim evropskim državama (Nemačka, Francuska, Norveška, Švedska, Finska, Švajcarska, Belgija, Luksemburg, Slovenija…), kao što je to slučaju i kod Telekom Austrija.

Uostalom država je ranije prodala Mobtel norveškoj državnoj kompaniji Telenor, koja (mada državna) spada u red svetski najuspešnijih kompanija u ovoj oblasti. Tako smo našu državnu kompaniju, u jednoj od najprofitabilnijih oblasti ekonomije, kroz privatizaciju prepustili u ruke državne kompanije druge zemlje.

Isto tako, sličnu argumentaciju možemo da slušamo od na javnoj sceni mnogobrojnih vatrenih pristalica ekonomskog neoliberalizma, koji zagovaraju minimiziranje države uopšte i njeno eliminisanje od uplitanja u ekonomiju posebno. U skladu sa tim oni takođe smatraju da država treba da se reši vlasništva u toj kompaniji pošto je loš domaćin– ne zna da upravlja kompanijama (na rukovodeća mesta postavlja poslušne partijske kadrove koji izvlače novac iz kompanije za finansiranje svojih partija, a poneki „kraduckaju” i za sebe lično). Država nije problem sama po sebi, kako to tvrde neoliberali, nego ona jeste problem kada je nekompetentna, neefikasna i neodgovorna. Zbog toga nije rešenje da se zbog sadašnjeg lošeg rada državne administracije zagovara minimiziranje uloge države i u budućnosti, nego lošu administraciju treba zameniti dobrom.

Slikovito rečeno, domaćin koji ima odličnu kravu-muzaru sigurno je neće prodavati, zato što ima lošeg čobanina nego će umesto lošeg, angažovati profesionalnog i odgovornog čobanina.