Подвала у три шоље чаја

Од нашег сталног дописника из Вашингтона

То је била добро испричана прича, што је потврдило и њених више од три милиона купаца.

„Три шоље чаја”, исповедна књига Грега Мортенсона (53), америчког планинара, који је после стекао и ореол хуманитарца, о његовим доживљајима у врлетима Пакистана и Авганистана, постала је, откако је објављена 2006, инспиративно штиво, нека врста Библије за политичаре и социјалне раднике, а Пентагон ју је ставио и на списак обавезне литературе за све оне који одлазе у Авганистан.

С аутором се радо сликао и заповедник америчке и савезничке експедиције, генерал Дејвид Петраус, прогласивши га за свог саветника. Када сам у јулу 2009. боравио у „зеленој зони” у Кабулу, где су америчка амбасада и команда снага НАТО-а, на једном брифингу амерички бригадни генерал Ричард Формајка такође је истакао пример планинара кога су, после неуспелог успона на опаки хималајски врх, спасли мештани, а он им за узврат подигао школу.

Сиже „Три шоље чаја” чине лични доживљаји Грега Мортенсона који почињу 2003, када је, после неуспелог успона на К2, други по висини хималајски врх који се налази у Пакистану, изнурен стигао у село Корпе, где су га љубазни мештани брижном негом излечили и опоравили са много шоља чаја. У међувремену је био отет од талибана, али се на крају све лепо завршило тако што им је он у знак захвалности направио школу, а потом, уз помоћ своје новоосноване хуманитарне организације, подигао још на десетине школа у пограничним врлетима Пакистана и Авганистана, пре свега намењених девојчицама, које дотле нису улазиле у учионице.

Идеја да један неустрашиви западни хуманитарац може да добрим делима реши проблеме у једном од најзаосталијих делова света, пала је на плодно тле. „Доказ да један обичан човек, са правом комбинацијом карактера и одлучности, заиста може да промени свет”, истакнуто је на корицама „Три шоље чаја”, три пуне године бестселера „Њујорк тајмса” у категорији публицистике. Књига је очарала и председника Обаму, који од своје Нобелове награде за мир и Мортенсонов фонд, назван Институт Централне Азије, приложио 100.000 долара. Мортенсон је постао славан: свугде га позивају да говори, уз велике хонораре, а чак три пута је кандидован и за Нобелову награду за мир.

Донатори су дали укупно 60 милиона долара и 2009. Мортенсон тврди да тиме издржава 54 школе са 28.475 ђака, од тога 21.165 девојчица…

А онда је, 17. априла, одјекнула бомба. У познатој емисији истраживачког новинарства телевизије Си-Би-Ес изнети су докази да је Грег Мортенсон – преварант. „Три шоље чаја” су лепо испричана прича, али са једном великом маном: није тачна.

У подужем истраживачком тексту „електронског журнализма” (на „Амазону” се продаје као дигитална мини-књига под насловом „Три шоље преваре”), Мортенсон је потом, са прилично уверљивим аргументима оптужен да је главне елементе приче фалсификовао, укључујући и централну тему о свом опоравку у забитом пакистанском селу. Његови талибански отмичари су уствари били пријатељски расположени сељани који су га, по тамошњим обичајима, примили као уваженог госта. А поврх свега, Институт Централне Азије је добар део донаторских пара утрошио на промоцију књиге, уместо за школе, од којих, како су се уверили новинари Си-Би-Еса, посетивши половину њих, свака друга данас зврји празна.

Суочен са непријатном лавином оптужби, Мортенсон је најпре нестао из јавности, а потом се огласио објашњењем да је реч о неспоразуму проистеклом из тога што је „неке догађаје хронолошки сажимао”. „Ја нисам новинар и не водим много забелешке”, објаснио је неке фактографске нетачности у његовој књизи.

Јавни тужилац у држави Монтана покренуо је истрагу о томе да ли је новац који се сливао у Институт Централне Азије адекватно трошен, али главни учинак открића да су „Три шоље чаја” у великој мери, уместо мемоарске нарације, измишљена прича, била је дубоко разочарење међу онима који су баш после читања те књиге поверовали да западни поход на Авганистан има и неки дубљи, смисао, а не само војни и империјални. Уосталом и цео свој, сада већ десетогодишњи рат, Америка је засновала на концепту не толико бомбардовања побуњених талибана, колико изградње Авганистана: подизања школа, водовода, изградњи путева…

Мортенсонова прича је увелико подстицала таква уверења и ставила га у улогу просветитеља заосталих крајева Пакистана и Авганистана. Показало се међутим да у том делу света нема хероја, а ако их можда понегде и има, они нису дошли са Запада.

Па и цела идеја да је довољно саградити школу да би се променио живот и отвориле перспективе у хаотичним племенским подручјима две азијске земље (где становништво не показује баш много респекта за државне границе), није издржала пробу времена. Школе јесу сазидане и свечано отворене, донатори су били обасјани публицитетом и кућама се вратили уверени да су учинили заиста добро дело, али они којима је школа предата најчешће нису знали шта ће с њом да раде. Недостајали су им учитељи, паре за њихове плате, за уџбенике, одржавање… Није зато изненађење што се простори многих од тих школа данас користе као магацини за сено.

На ширем плану, покренуто је и питање одговорности издавача. Аутор се додуше, потписом на уговор, обавезао да се у публицистичком тексту придржава чињеница, али овај случај намеће питање – да ли је то довољно? Није ли неопходно понешто, као што се то ради у новинарству, и верификовати?

Све у свему, нето резултат је велика брука, не само за Мортенсона и издавача, па и преварених више од три милиона купаца књиге. Скандал је донео и политичко отрежњење, враћајући новим поводом на сцену старо питање: из којих је моралних и етичких разлога Америка у Авганистану и откуд је право да мисли како шта је потребно тој несрећној земљи, која је у грађанском рату већ више од три деценије, зна боље од самих Авганистанаца.