Скок због „љубави”?

Када чујем вест да је нека млада особа одузела себи живот због „несрећне љубави”, верујем да сви ми који имамо децу која још нису потпуно одрасла реагујемо као родитељи и питамо се како је свима онима који су ту особу волели, а које је она напустила на такав начин. Док саосећамо са родитељима те младе особе, постајемо емпатични, и у њиховом трагичном догађају почнемо да замишљамо себе и своју децу. Питање које сами себи постављамо је: „Да ли би то могло да уради и моје дете?” А такво питање нас наводи на размишљање о начинима како можемо у сопственој породици да предупредимо такав развој догађаја.

Као што интелигентни људи покушавају нешто да науче из трагичног искуства других, тако и интелигентно друштво може да учи из трагичних догађаја који се у њему догађају. Најбоље се учи када се поставља питање: „Шта је могло да се уради друкчије, па да се то не деси?” Треба знати да се људи увек логично понашају, да је њихово понашање израз неке унутрашње логике, и да је управо та логика оно што је могло да се промени. Дакле, најчешће није реч о некаквој непроменљивој судбини појединца, већ о нечему што се могло избећи.

Са децом и младима треба разговарати како бисмо открили њихова уверења и утицали да промене она за која претпостављамо да су штетна. Доживљене или претпостављене ситуације нежељеног раскида, неузвраћене заљубљености, неочекиване преваре, и сличне, откривају како млада особа размишља. Људи никада не реагују на догађај као такав, већ увек на значење и важност коју му приписују. А у томе се веома разликујемо.

Родитељ треба да разговара са младом особом и, ако открије, да се супротстави уверењима као што су: „Ако он неће да се веже за мене, онда ја ништа не вредим”; „Шта ће ми живот без ње”; „Он је смисао мог живота”; „Кад мене више не буде било, биће јој криво”; „Од када је отишао, није ми ни до чега”; „Ако неће бити моја, неће бити ничија”; и слична. Родитељи не треба да се плаше разговора са дететом, да ће нешто погрешити и погоршати ствар, јер истраживања показују да разговор смањује вероватноћу деструктивног понашања. На основу разговора родитељ ће проценити и да ли је потребно да потражи помоћ стручњака.

Децу припремамо за живот у коме постоје и негативни догађаји. И зато од деце не треба крити негативне догађаје већ им треба помоћи да их правилно разумеју. После пете године родитељ треба да јасно изрази став поводом таквог догађаја. Изјава: „Глупо је убити се због некога”можда није политички коректна, али је важно да је дете чује у фази када формира своје ставове о животним питањима.