Превирући свет честица

У мноштву изванредних открића у историји човечанства, из којих је резултирала савремена научно-техничка цивилизација, мало је оних која се могу јасно препознати као судбоносна. У модерно доба у таква свакако спадају – формулација класичне механике у 17. и 18, овладавање електромагнетним појавама у 19. и продор у коначну структуру материје у 20. веку.

Отварајући врата субмикроскопског света, најдаљег од нашег чулног искуства, откриће атомског језгра представљало је први и одлучујући корак ка овом последњем продору. У пролеће 1911. обавестио је Ернест Радерфорд Краљевско друштво да је интерпретирајући резултате Гајгера и Марсдена, који су под његовим руководством више година експериментисали с проласком алфа честица кроз танке златне фолије, закључио да практично целокупна маса атома, заједно са позитивним наелектрисањем, мора бити сконцентрисана у изузетно малој области простора, око сто хиљада пута мањој од ионако безнадежно малог атома.

Као после сваког великог открића, и после открића атомског језгра – нуклеуса – следећих 100 година уследила су два испреплетана низа последично повезаних догађаја; најпре на спознајном, потом на

практичном плану. Наступила је такозвана нуклеарна ера човечанства.

Паралелни универзум

На спознајном плану откриће језгра је непосредно довело до формирања представе о планетарној структури атома, затим низом сукцесивних спознаја о законитостима које владају микросветом, до савремене слике о релативистичкој и квантној суштини природе. То је коначно довело до разумевања свих хемијских и већине биолошких процеса на атомском и молекулском нивоу.

Интерпретирајући особине самих атомских језгара и појаве које се у њима догађају, сазнали смо да, осим гравитације и електромагнетизма, постоје још две силе које управљају природом –касније назване јаком и слабом интеракцијом. Вероватно најфантастичније било је откриће да унутар нашег света постоји антисвет, цео паралелни универзум, комплементаран али и некомпатибилан с нашим.

Разумевање нуклеарних процеса довело је до одгонетања порекла хемијских елемената – схватили смо да је целокупна материја морала проћи кроз сложен сплет нуклеарних процеса што у природи могу да се одвијају само у унутрашњостима звезда, а у овима атоми од којих је све сачињено. То је истовремено одговорило и на питање о моћном и дуготрајном извору енергије звезда, укључујући наше Сунце.

Ширећи знања о конституентима атома постепено се испоставило да у структури материје учествује зачуђујуће мали број различитих елементарних честица, а да је ова фантастична разноврсност природе омогућена њиховим способностима да граде своје комплексне везане системе – језгра, атоме, молекуле и макроскопска и мегаскопска тела. У природи, како сада схватамо, ничег другог и нема – она није ништа друго до стално превирући свет елементарних честица.

На примењеном плану развијене су методе за манипулисање језгрима, чиме је остварен сан алхемичара о претварању једног хемијског елемента у други. Тако је произведен низ елемената који не постоје у природи. Потпуно неочекиване су примене егзотичних нуклеарних феномена и техника у медицини. Оне се крећу од терапијских примена нуклеарних зрачења и снопова до рафинираних дијагностичких метода као што су ПЕТ скенери и техника магнетне резонанце за неинвазивно осликавање структуре и функција унутрашњости људског тела.

Сазнања о језгрима атома искоришћена су за развој метода за ослобађање највеће енергије која постоји у природи – оне којом располажу језгра атома. Та се енергија може ослобађати контролисано и неконтролисано. Контролисано ослобађање енергије језгара се под именом нуклеарне енергетике, упркос разних дечјих болести, у једној или другој од већег броја сигурних технологија чији је развој у пуном јеку, неизбежно види као коначно решење стално нарастајућих потреба човечанства.

Савићево завештање

Претња коју неконтролисано ослобађање ове енергије кроз разне видове нуклеарног оружја представља, почев од тренутка његове употребе над цивилним становништвом у Другом светском рату, променила је заувек политичку слику света. Отада се могућност поновне употребе овог најмоћнијег оружја над цивилним становништвом користи као инструмент застрашивања и уцене у

спровођењу политике која бескомпромисно штити интересе оних који ово оружје монополистички поседују. Нуклеарна знања и вештине постали су главни инструмент у све заоштренијој борби за опстанак у људској врсти.

Свет више никад неће бити исти као пре нуклеарне ере. Сада када је нуклеарна ера у својим зрелим годинама, размотримо у

најкраћем стање нуклеарних знања и вештина код нас. У времену до Другог светског рата, до када су учињена битна открића о особинама микросвета, укључујући она о језгрима атома, код нас та научно-техничка дисциплина практично није постојала. После рата, у складу с доктрином „велике науке”, уз огромне материјалне и људске напоре, а под руководством Павла Савића, изградњом и развојем Института у Винчи (који, узгред, данас не носи његово име) успешно је ухваћен корак с тадашњим стањем нуклеарних знања и вештина у свету, а добрим делом и у другим наукама.

Током година, из тог центра се расејала практично целокупна наша данашња наука. Но, будући да су истраживања у нуклеарним наукама скупа, а број радова по јединици уложеног времена и новца мали, у овим временима када се применом поједностављених нумеричких критеријума високо валоризују само истраживања у којима се лако и уз мала улагања објављује велики број радова, нуклеарне су науке код нас постепено изумрле.

Данас постоје само случајни и незнатни часни остаци некад компетентне и кохерентне научно-техничке групације која је била у стању не само да прати светска догађања у тој области, већ и да у њима добрим делом равноправно учествује. Изгубивши ту компетенцију остајемо препуштени на милост и немилост онима који је поседују. Већ пословична неодговорност према заоставштини предака и одсуство осећања за превасходни значај континуитета у најсложенијим областима надградње, овде су се још једном испољили на драстичан начин.

Ако не желимо да у предстојећој ренесанси нуклеарне енергетике будемо само беспомоћни посматрачи, мораћемо да, уз огромне напоре и велика улагања, кренемо практично из почетка.

*Професор физике на Београдском универзитету