Медијски екуменизам

Бурса, Турска – Овај град који због његових пажљиво маникираних паркова често зову „Јешил Бурса“, зелена Бурса, био је пре освајања Цариграда прва престоница Османског царства. Сада је двоипомилионски центар турске аутомобилске индустрије.

Повод који ме је овде довео највише ме међутим асоцира на Први хришћански сабор одржан 325. године у оближњој Никеји, данашњем Изнику.

Више од 300 високодостојанственика је на позив цара Константина одржало тада први велики екуменски сабор на коме су договорени неки веома важни доктринарни постулати још јединствене хришћанске цркве.

Више од 150 новинара из држава Балкана и југоисточне Европе дошло је овде на позив турске владе да би расправљали о медијима као ефикасном оруђу у промовисању трајног мира у региону.

Како медији могу да помогну када су у кризи власништва, угрожени Интернетом, погођени глобалном кризом и кризом законске регулације?

Могу, општи је закључак после два дана корисних дебата, али под условом да буду храбрији и независнији и да се изборе за бољи економски положај.

Одмах после пада „гвоздене завесе”, новине и електронски медији које су контролисали ултранационалистички режими почели су да распирују пламенове рата на Балкану.

Готово две деценије касније, суочавање са истинама и успостављање разумевања чине основ како промовисања демократије у региону, тако и помирења међу његовим народима.

Нажалост, чак и данас на нас са Балкана гледају као на задње двориште Европе. Живимо и даље са том алармантном стигмом „балканизације“. Доживљавају нас као подручје у коме свака генерација има готово наследну потребу за конфликтима и ратовима.

Откуд такав недостатак културе дијалога? Зашто се компромиси доживљавају као издаје? Како се стари стереотипи усељавају у нове генерације? Зашто толики национализам, радикализам и екстремизам? Зашто су и медији промотори тензија?

Ситуација на Балкану остаје ровита. Регион није достигао жељене мере стабилности неопходне да се подигну демократски капацитети и изграде уверљиве институције.

Али, као што су неки балкански медији имали инструменталну улогу у припреми терена за конфликте, ратове и злочине деведесетих година прошлога века, сада могу да имају кључну улогу у стварању услова за мир и помирење, укључујући критичко испитивање, документовање и обнародовање почињених злочина како би се на свим странама створила култура поштовања невиних жртава ратова и помогло успостављању поверења, толеранције и добросуседских односа.

Откако је 1995. завршен рат у Босни, често се говорило о помирењу. Прво у иностранству које је трошило новац плаћајући експерте као да се ради о извозу какве робе из САД или седишта ЕУ а не о веома осетљивом процесу.

Потом је регионални политички и социјални пејсаж почео да се мења. Нове идеје, вредности и циљеви почели су да смењују омиљене слогане прошлости. Дошло је време и да медији преиспитају своју улогу.

У нашем делу Европе никада ништа није ишло лако, али мир се вратио на Балкан. Детектује се све више сигнала помирења дојучерашњих зараћених страна.

Ипак, џепови међусобног анимозитета нису испражњени. Нове државе Балкана желе сарадњу са ЕУ али често су недовољно спремне да сарађују међусобно.

Већина људи Србије, Босне и Херцеговине, Хрватске или Македоније још је далеко од тога да је помирена са идејом да њихови суседи више нису њихови непријатељи.

Претпостављајући да сви погледују према заједничкој будућности у ЕУ, могло би се закључити да је за њих боље да се што пре помире. Проблем је што нема системског програма помирења који би пратио симболичне гестове политичара.

Не значи да нова генерација регионалних лидера није искрена у жељи да таквим својим гестовима утичу на сопствена друштва. Искрени су.

Знам да је тешко веровати политичарима на Балкану, чак и онда када изгледа да се понашају у складу са најбољим намерама. Али, ако хоћемо напред, онда њихове речи треба примити за озбиљно и поћи од тога да су њихови гестови озбиљни покушаји да се промене међусобни приступи и погледи на историју.

Уколико се програми помирења озбиљно не припреме и не промовишу на нивоима влада и институција, онда су ти њихови гестови, колико год племенити, осуђени да остану само демонстрација добре воље а не суштинске промене. Препуштени су на милост и немилост спонтанитета.

Ни рат ни мир се не догађају спонтано. Они се праве. Мир и поверење морају да се подржавају са врха и онда спуштају надоле. Да је, верујем, помирење Француза и Немаца било препуштено њиховим народима, уједињена Европа би и данас била удаљени сан.

Помирење је више од политике и економије. Везано је за емоције, а емоције је увек лако запалити. Баш зато је социјално помирење теже од политичког или економског.

Наравно да су у том процесу медији најефикасније оруђе промовисања нових вредности. Телевизија је најкраћи пут до маса. Нема политичара који не зна да медији држе кључ успеха. Одатле, из медија, разне вредности се уливају у друштво, не обрнуто.

Медији, зато, морају да одустану од правдања да следе интересовања „своје публике“ чиме запостављају дешавања код суседа. Или бирају само примере који не доприносе помирењу.

Зар није лоше да пребројавамо сваку полупану београдску шофершајбну по Далмацији а пропустимо да напишемо како су се десетине хиљаде Срба провеле на Јадрану?

Погледајте Србију и Косово. Док политичари и у Београду и у Приштини имају веома опречне ставове око многих тема, обичан Србин и косовски Албанац повезани су мноштвом сличних проблема: корупција, незапосленост, сиромаштво, организовани криминал, неефикасне бирократије, недостатак поверења у институције, скупоћа...

Деле исте проблеме, али ко то да им каже? Политичари играју на разликама а не сличностима. Рекао бих да страхују од зближавања.

Зато је сјајно што, први пут после деценија, група београдских новинара путује за Приштину где ће недељу дана радити по тамошњим редакцијама. Потом ће група њихових колега, Албанаца са Косова, доћи у Београд.

Зар није добро када „Политика“ своје ступце отвори коментару уредника „Коха дитореа“?

Значи –може. То су конкретни примери који могу да помогну процесу помирења. Они воде реалним променама.

Можемо да се сложимо да је циљ слободних медија да буду објективни, али то није лако у региону са толиком количином историје по глави становника, у региону у коме још проналазимо политичке оперативце који каријере граде на ранама и омрази минулих ратова, у региону у коме цркве прете секуларној држави, у региону у коме локални тајкуни толико желе контролу над медијима.

Слободна штампа има средишно место у процесу демократизације зато што може, и мора, да обезбеди информације које су јавности неопходне да би ствари функционисале нормално. Чак и по цену да током тог процеса буде проглашена за непатриотску.

Људи по региону заслужили су да чују поруке „Медијског екуменског никејског сабора“. Када добију шансу, новинари и нису тако лоши као што често изгледају.