Мање принуде, више убеђивања

Група еминентних особа Савета Европе пола године радила је на идентификовању највећих изазова с којима ће се Европа суочити и начинима да се они савладају. Међу тих девет људи је и Соња Лихт, председница Спољнополитичког савета Министарства спољних послова и директорка Београдског фонда за политичку изузетност, која је уз Хавијера Солану, Јошку Фишера, Тимоти Гартон Еша, Ему Бонино и представнике Француске, Пољске, Турске и Русије, сачинила документ у којем се баве питањима како се ухватити у коштац са растућом нетолеранцијом, ксенофобијом, дискриминацијом, паралелизмом друштава, исламским екстремизмом, сукобом између „религијске слободе” и „слободе изражавања”.

Одговори и препоруке под насловом „Живети заједно у 21. веку у Европи” биће представљени 10. маја на министарској конференцији у Истанбулу, а касније и у Берлину, Лондону, Москви, Кијеву, на јесен можда и у Београду.

Упитана шта сматра успехом овог документа Соња Лихт каже да су то одговори како да се европски простор суочи са новим изазовима и како да покуша да однос према другачијем третира на европски, цивилизацији одговоран начин, а не онако како се то догађало у неколико наврата у претходном веку.

И у овом, па чак и у угледним земљама ЕУ.

Не само што је то у ЕУ, него што расте проценат људи, странака и покрета који иду у супротном правцу. Очигледно преовлађују фрустрација, страх, непознавање тих култура и њихова задршка да се интегришу.

Сведоци смо да се у Француској, Немачкој и још неким земљама ЕУ заоштрио однос према имигрантима.

И још више ће се заоштравати. У нашем извештају је и наглашено да је Европа саздана на различитости. Коначно знамо да је и основна парола ЕУ „јединство различитости”. Међутим, једно је парола, а друго је живот. Очигледно да та различитост,нарочито са овим новодошавшим, за многе почиње да бива изазов са којим не могу да се изнесу. Долази до озбиљних кршења људских права, а истовремено дебата која севоди није саздана на знању и рационалним аргументима, него врло често на емоцијама, страху од другог и другачијег.

Да ли се због тога те, све веће групе, херметички затварају и све непоколебљивије држе својих културних и верских образаца?

Да, чињеница је да се многе од тих новоформираних заједница у појединим земљаманису добро уклопиле, не само зато што постоји отпор домаћина, него зато што често постоји отпор и те друге стране да се интегрише. Разговарали смо много о томе шта је минимумкоји је у сваком европском друштву неопходно успостави и поштоватикако бисмо уопште могли да разговарамо о озбиљној интеграцији новодошавших људи.

И у свом документу установили сте 17 принципа.

Установили смо те принципе, али је основ свих принципа да интеграција мора да буде заснована на владавини права и да сви морају да поштују оквир који је сваком од тих друштава наметнут, који је прихваћен као друштвени уговор и правни оквир у коме сви живимо. Али то истовремено значи да врло озбиљно морају да се поштују и људска права сваке индивидуе.

Велико је питање како ускладити право и различитост, слободу и тај друштвени оквир, јер стално имам на уму Француску и њен однос према „другачијима”.

С правом. Ми смо из Француске имали јако занимљивог члана: МартинаХирша, човекакоји је добио високу позицију у првој влади Николе Саркозија и поднео оставку зато што се није сложио са политиком према имигрантима и људима који су рођени у имигрантским породицама.

Од почетка смо били свесни да је то страховито сложена тема и да ми не смемо да пристанемо на једноставне, популистичке одговоре.Почели смо да радимо од 15. октобра, а до почетка априла, када је завршен извештај, три најутицајнија лидера у ЕУ: Ангела Меркел, Дејвид Камерон и Саркози, рекли су да је мултикултурализам мртав. Прва и основна ствар коју смо морали да анализирамо јестеда ли они говоре о истој ствари и дошли смо до закључка да не говоре. Мултикултурализам у Немачкој, Великој Британији и Француској су различите ствари, јер су потпуно другачијепраксе у питању. На крају смо одлучили да не улазимо у ту дебату, јер би она могла да нас одвуче у страну, него да оквир формулишемо синтагмом „живети заједно“ и да нађемо како је могуће истовремено комбиновати поштовање различитости и слободе, јер смо констатовали да нема ничега значајнијег у европској традицији.

Која је то магична формула?

Нема магичне формуле. У документу смо на једном месту рекли „мање принуде – више убеђивања”, више едукације иуспостављања перманентне комуникације. Принуда, очигледно, нигде не води. Међутим, истовремено смо позвали на једну другу ствар: Европа стари, као што и српско друштво стари.

У вашем документу сам видела да је Европска комисија констатовала да ће се у наредних 50 година исказати мањак од 90 до 100 милиона радника. Онда баш и није разумно водити клаустрофобичну политику према имигрантима.

То смо и нагласили у извештају, истовремено свесни да је то врло важан аргумент, али није једини. Тај аргумент показује до које мере је популизам ишовинистички национализам кратковид и без икакве стратегије. Они не дају одговоре шта ће Европа са мањком од 100 милиона радне снаге, ко ће да води рачуна о старима, градовима, јавним службама, ако се затварају. А све више се затварају, јер све више има странака које су засноване на томе да одбацују интеграцију у сопствена друштва.

Не само странака, него и држава: били смо сведоци како Француска решава проблем са Ромима – насилно их депортујући.

Мислим да је јако важно што смо упозорили на то да је Европа неколико пута јако оманула у односу према тој различитости. И сваки пут када је оманула, резултати су били катастрофални. Зато не смемо да седимо скрштених руку. Роми су за разлику од имиграната – аутентична европска мањина. И ту се показује до које мере та ксенофобичност није нужно усмерена ка онима који су новодошли. Како је рекао један ромски активиста: Роми су свих ових деценија били проблем источне и југоисточне Европе, за десет година ће бити проблем западне Европе. То се тачно видело на примеру Француске, а она није једина. Видели смо да реакција може да буде врло тврда и контра свему ономе за шта се то друштво реторички залаже.

Биљана Митриновић

-----------------------------------------------------------

Србија је добар пример

Неки од учесника били су затечени када је констатовано да се власти у Србији више труде и имају хуманији однос према Ромима него у другим земљама. Крајем априла у Мађарској је једно цело ромско село исељено зато што су дошли милитантни десничари који су хтели да поставе камп за обуку на месту које се граничи са тим селом. Црвени крст је, због страха од могућих напада на Роме, удаљио цело село на неколико дана, а речено је да су их одвели на излет за Ускрс.

Зато сам веома задовољна што су у овај документ ушла два добра примера из Србије. Један је о раду Групе 484, која је на изузетан начин деведесетих препознала,пре свега захваљујући оснивачу Јелени Шантић, до које мере је важно да се избеглицама приђе не као другима, негу као делу нашег друштва. Други пример је из месне заједнице Пешчара, поред Суботице, где је локално становништво захваљујући,пре свега ромском активисти из Суботице СтевануНиколићу, успелода успоставиједан модел заједничког живљења када се у малу заједницу доселило око 500 Рома са Косова и када су успели да их интегришу кроз рад на заједничкој будућности.