Не можемо сломити вољу Палестинаца

Специјално за Политику
Јерусалим – Врсни теоретичар насиља који противречи конвенционалној мудрости, Мартин ван Кревелд пркоси и изазива бес. Међу његове поштоваоце спадају колеге историчари војних наука широм света, Амерички морнарички корпус који га је поставио за професора на Квантику, где се налази команда и факултет за образовање официра, као и председник Бил Клинтон који је телефонирао да би разговарао о Ван Кревелдовој књизи "Трансформација рата" из 1991, у којој су изнесена узнемирујућа предвиђања, укључујући и оно које предсказује појаву група као што је Ал каида.

Али у Израелу, где живи откако је емигрирао из Холандије пре више од педесет година, и где и даље предаје на Хебрејском универзитету, Ван Кревелд често наилази на не баш тако гостољубив пријем.

"У иностранству сам кудикамо најпознатији израелски научник", каже Ван Кревелд.

"Није ми близу ни добитник Нобелове награде Роберт Ауман. Али, како каже хебрејска пословица, ’Нико није пророк у свом граду’. Људима је тешко да ме разумеју јер не спадам ни у једну политичку категорију. Никада нисам био за то да треба да се држим ’обећане земље’, као да на то имамо неко божанско право, нити верујем у палестинску добродушност. Размишљам и говорим као стратег, али у прошлости ми се догађало да чим отворим уста почињу телефонски позиви, потказивања, оптужбе да сам антициониста, да бацам љагу на имена наших лидера."

Многи од ових напада изазвани су Ван Кревелдовим отвореним критикама упућеним израелској војсци, односно ИДФ-у (Israeli Defense Force), институционалној светој крави ове земље. Када је у марту 1988. почела прва интифада, Ван Кревелд је позван да се састане са командантима генералштаба.

"Рекао сам им да им је борба безнадежна и упозорио сам их да ће нас Палестинци победити и довести до колапса Израела. И то сам веома озбиљно мислио. Проучавао сам партизански начин ратовања и писао о југословенском отпору немачкој окупацији 1941. Сам Бог зна колико смо сличних борби имали од тада, укључујући и оне у овој земљи против Британаца. Резултат је готово увек био исти. Ово је била моја порука тада и она коју стално понављам. Сувишно је рећи да сам постао персона нон грата за ИДФ."

Како каже Ван Кревелд, Израел је пао у клопку немогуће мисије. Он тврди да када јаки ратују против слабих, проклети су и ако ратују и ако не ратују.

"Ако убијете свог противника, онда сте нитков, а ако му дозволите да он вас убије, онда сте идиот. Недавно смо у Либану могли да видимо шта је двадесетогодишња борба против слабих учинила за ИДФ. Ми практично више немамо копнене снаге. Потпуна немоћ израелске копнене војске у односу на колико бораца Хезболаха – стотине? хиљаду? – била је шокантна. Изненада, појавили су се дисциплиновани људи који су устали и узвратили борбу, а планери ИДФ-а нису знали шта да раде, осим да појачају ватрену моћ, што није нарочито помогло."

Ван Кревелд верује да ће брутална и дуготрајна окупација неизбежно исцрпсти израелску војну способност и покварити морал њених грађана и војника. Сламање отпора је прљав посао који никакво кршење побожних руку не може прикрити. "Голда Меир имала је обичај да каже да мрзи Палестинце јер нас приморавају да их убијамо", присећа се Ван Кревелд. "Мислим да нема ничег ружнијег код Израелаца од ове одвратне комбинације бестидне суровости и самосажаљења."

Али, оваква "морална охолост", сматра Ван Кревелд, никада не може да буде замена за борбени дух и доследан колективни циљ.

"Рат је", тврди он, "пре свега борба између супротстављених воља. Ми не можемо да сломимо вољу Палестинаца. Управо због овога они, а не Иранци, које увек можемо да застрашимо, представљају једину егзистенцијалну претњу са којом смо суочени. Морамо да изађемо са тих територија пре него што буде прекасно. Алтернатива не постоји."

Као и Касандра, и Ван Кревелд види како се пророчанства која је дао пре петнаест година обистињују у застрашујућу реалност. Његова моћ предвиђања одразила се и на њега самог. С једне стране, "догађаји 11. септембра тешко су ме погодили и растужили", али такође признаје да до извесне мере осећа "сатисфакцију" што се показало да је био у праву. "Понекад се осећам као вампир који се наслађује лешевима."

Из Ирака, у коме предвиђа још зле судбине, амерички војници бежаће хеликоптерима, као из Сајгона 1975. Ову инвазију сматра највећом војном катастрофом од 9. године, када је Август послао своје римске легије у Немачку, где су уништене у бици код Тевтобуршке шуме, и каже да га и даље збуњује председник Буш чије смењивање јавно подржава.

"Чињеница да овај рат не може да буде добијен била је толико очигледна да нисам могао да верујем да ће наставити са својим наумом. Мислио сам да, имајући у виду Вијетнам, нико не би урадио нешто толико глупо. А председник Буш припада тој генерацији. Што се мене тиче, тај човек представља потпуну мистерију – на неки начин веома је бистар, а с друге стране веома, веома глуп."

Оно што је Ван Кревелду јасно јесте да "када сте највећи и најјачи и хоћете да ратујете морате да лажете. Други начин не постоји. Иако себе сматра пријатељем САД, заједљив је када је реч о "америчкој искреној потреби да своју изузетну глад за моћи камуфлира милозвучним фразама о слободи, демократији и правима жена".

Да ли је могуће да се САД окрену против Израела? Да ли "специјалан однос" једног дана може да се поквари? Ван Кревелд оклева, као да такав сценарио није искључен. "У нуклеарке верујем", одговара уз смркнут осмех. "Ако се догоди најгоре од најгорег, имамо оно што је потребно да се супротставимо свету, што сироти Милошевић није имао. Изгледа да је Ким Џонг Ил ову лекцију добро научио."

--------------------------------------------------------------------------

Долазе језиви верски ратови

Ван Кревелд је показао необично умеће откривања облика оног што тек предстоји. То важи и за његово дело "Трансформација рата". "Као и човек који је погођен у главу, али се још тетура, конвенционални начин ратовања можда преживљава последње трзаје", закључује се у књизи. "Визије компјутеризованог ратовања дугог домета, толико драге војним индустријским комплексима, никада се деће десити... Рат се неће водити на један покрет уредно униформисаних људи у климатизованим просторијама који седе иза екрана, манипулишу симболима и притискају дугмад; војници ће можда имати више заједничког са полицајцима (или пиратима) него са аналитичарима одбране. Биће то рат прислушних уређаја и аутомобила бомби, мушкараца који се међусобно убијају у затвореним квартовима и жена које своје ташне користе за ношење експлозива и дроге којом га плаћају. Постоји свака могућност да ће религиозни ставови, веровања и фанатизам имати већу улогу у мотивисању оружаних конфликата него што су имали у протеклих 300 година. Биће продужени, крвави и језиви."