Моја леђа знају тежину неправди

Многи још памте поготке Младена Бојиновића које је, ушавиши незагрејан с клупе, забио Шпанцима у четвртфиналу Светског првенства 2001. Покрајчев "џокер", како су га тада често називали, трасирао је пут нашим рукометашима ка последњем полуфиналу неког великог такмичења. У Француској је освојена "бронза" која је по мишљењу многих представљала задњи трзај сјајне генерације предвођене Недељком Јовановићем, Драганом Шкрбићем, Дејаном Перићем...

И када се очекивало да ће тада 24-годишњи Бојиновић уз неколицину млађих играча полако али сигурно преузети штафетну палицу државног тима десило се нешто сасвим супротно. Рођени Бањалучанин пао је у други план упркос чињеници да је у клупском рукомету газио колиметарским корацима. Врхунац људске и спортске неправде доживео је за време мандата Веселина Вујовића. За последња три такмичења није био ни на списку репрезентације иако је био у животној форми, преводећи француски Монпеље до самог врха европског рукомета.

Одлазак Вујовића означио је моменталан повратак Бојиновића у национални тим. Нови селектор Јовица Цветковић га је без двоумљења уврстио на списак тима који је у стварању, а да није ни најмање погрешио показао је Светски куп где је Бојиновић с 25 погодака био наш најефикаснији играч. У осврту на ово такмичење изразио је огромно задовољство пре свега из разлога што је Србија показала да може да игра модерно:

– Имајући у виду да крећемо од нуле и да је сваки почетак изузетно тежак лично сам презадовољан. Готово на сваком мечу постигли смо преко 30 голова, а добро знамо да је напад годинама био рак-рана ове репрезентације. Бољи резултат је изостао понајвише због неуиграности одбране и због тога што смо на голу имали два дебитанта. Да су у овом сегменту игре ствари биле на својем месту сигуран сам да би и резултат био неупоредиво бољи, без обзира што смо на Светски куп отишли без иједног тренинга.

Иако је према њему репрезентација имала маћехински однос Бојиновић се ниједног тренутка није двоумио да ли да се одзове позиву:

– Од репрезентације никада ништа нисам добио и све што сам постигао у каријери искључиво је моја лична заслуга. Тежи пут сам пролазио и у родној Бањалуци а потом и у Београду. Увек сам задњи дебитовао за репрезентацију, а када је требало да се нешто преломи увек је то било преко мојих леђа. Годинама човек се привикне на све то, али не може да остане равнодушан. Остају велика жал и празнина за последње четири године. Криво ми је, пре свега, из разлога што сам могао много да помогнем репрезентацији. Без обзира на све никада не бих ни помислио да репрезентацији окренем леђа превасходно из љубави према својој земљи и због тога што сматрам да је играње за државни тим огромна част. Поготово сада када смо коначно добили своју државу. Једини услов који сам увек постављао и који ћу увек постављати је поштовање – и играча према репрезентацији и обратно. Све док не постоји омаловажавање, што је некада био случај, спреман сам да "погинем" за своју земљу.

Ас Монпељеа о почетној сарадњи с Јовицом Цветковићем има само речи хвале:

– Први пут радим са Цветковићем. Утисци су крајње позитивни. За кратко време успоставио је одличан контакт са свим репрезентативцима. Не постоји притисак и за сада све је на највишем нивоу. Надам се да ће тако и остати и када крену мечеви са много већим императивом резултата него што су били они на Светском купу.

Младен Бојиновић већ пету сезону игра у Монпељеу, са којим се 2003. окитио европском круном и са којим има уговор на још две године. Поред овог трофеја освојио је и четири шампионата Француске и два национална Купа. Како каже ни не помишља да промени средину будући да се потпуно пронашао у овом клубу и граду на југу Француске:

– Иако је француска лига слабија од шпанске и немачке играње за Монпеље је довољно велики изазов јер спада у групу најјачих европских екипа са увек највишим амбицијама. Иако је ових година било мало бољих понуда и из Шпаније и из Немачке ни једног тренутка нисам ни помислио да напустим овај клуб. Једноствано, у Монпељеу ми је све потаман. Од финансијских детаља и атмосфере у клубу па све до медитеранске климе и начина живота у самом граду.

--------------------------------------------------------------------------

Профит од репрезентације

Француска се после неколико година стагнације на велика врата вратила у сам врх светског рукомета освојивши "злато" на Европском првенству у Швајцарској. По Бојиновићевим речима успеси ове репрезентације ће тек уследити:

– Због смене генерација и одласка у "пензију" Штоклена, Ричардсона, Вола... Француска у последњих неколико година није имала толико успеха на међународној сцени. Сада су стасали неки млади играчи с Карабатићем као предводником новог таласа и резултат није изостао.

Иначе, за разлику од наше земље за коју се игра искључиво из љубави у Француској је наступ за репрезентацију изузетно исплатив: