Година која дуго траје

Глина – Пре седамдесет година у овом банијском градићу побијени су сви Срби старији од 16 година, потом је стрељано 1.200 Срба у оближњем Банском Грабовцу, да би крвави усташки пир врхунац достигао монструозним покољем у глинској цркви крајем јула 1941.

У спомен на жртве данас се у Глини одржава парастос, а покровитељ обележавања трагедије Срба је председник Хрватске Иво Јосиповић.

У књизи „1941, година која се враћа”, штампаној у Загребу 2007, Славко Голдштајн описује мајска догађања у Глини на почетку Другог светског рата.

Док су околна села припадала или Србима или Хрватима, Глина је као седиште котара била измешана. Ниједан кварт или улица нису припадали само једнима или другима.

Претпоставља се да је за Глину била погубна чињеница да из ње потиче адвокат Мирко Пук, министар правде тек основане НДХ коју је, у одсуству Анте Павелића, 10. априла преко радија прогласио Славко Кватерник.

Новој држави се веома журило да покаже праве накане. Глина је одабрана као погодна. Када су Пук и остале усташе разрађивали план ликвидације Срба, дошло је до спорења да ли треба побити оне изнад 15 или изнад 16 година, а према сведочењу учесника један усташа је рекао: „Ма треба их побити све.“

За глинске злочине није било никаквог повода, па ни измишљеног. Осим да су жртве Срби, џелатима није требао други разлог.

Већ од 11. маја у ноћ почео је обилазак српских кућа, а сваку патролу, коју су чинили и усташе које су стигли као егзекутори, предводио је локални усташа. Улична расвета била је искључивана.

Ухапшене су стално пожуривали. Пекар Илија Летић протестовао је што на брзину мора да навлачи одело преко пиџаме. Убијен је на кућном прагу заједно са 16-годишњим сином Душаном и малолетним шегртима Радетом и Славком – пред очима супруге, две ћерке и најмлађег сина Ђорђа коме је било тек седам година. 

Међу ухапшенима су били и председник Котарског суда Јован Мирковић, председник локалне Српске банке Живко Радојчевић, адвокати, лекари, професори учитељи, студенти, занатлије.

Наравно, било је и Хрвата који су желели да заштите комшије Србе. Они су сутрадан пуштани, а Срби су одвођени на стрељање у оближње село Прекопа. По целу ноћ отуда се чула пуцњава.

О размерама злочина сазнало се од Никице Самарџије, младића снажне конституције који је успео да се одвеже и, када је након изласка из камиона на стратишту спазио ископане јаме, успео да рањен побегне у ноћ.

У Прекопи су побијенe 433 српске жртве. Тада је КП организовала Србе и Хрвате да дигну устанак. Већ 23. јула једна група партизана је напала железничку станицу у Банском Грабовцу, 15 километара удаљеном од Глине, коју је запосела окупаторска војска. Том приликом погинуо је један припадник посаде.

За два-три дана похапшено је 1.287 Срба из околних села. Најпре су ископали велике гробнице, а онда су сви побијени. Усташе су около пили и на ражњу пекли прасиће.

Крајем јула у Глини је дошло до новог покоља. У храму српске православне цркве у центру града и на неколико околних локација заклана су 1.564 Србина који су са Кордуна доведени на наводно прекрштавање.

У својеврсном генетском инжењерингу, како су трагична догађања назвали чланови Већа српске националне мањине Глине, у граду и око њега током 1941. изгинула су 2.863 Србина, међу којима су четвртина жене и деца.

Уочи данашњег парастоса Веће српске националне мањине поручује да се још увек много тога о трагедији Срба не зна, или се намерно прећуткује, а има и покушаја ревизије историје, претварања жртава у кривце за властиту трагедију.

На месту срушене глинске православне цркве годинама се није радило ништа. Онда је терен очишћен и подигнут је спомен дом испред кога је постављена биста мајке са дететом. Почетком деведесетих година прошлог века то обележје је склоњено и постављене су табле са именима свих страдалих у цркви 1941.

После „Олује” 1995. табле су однете, а споменик је враћен. Зграда је названа „Хрватски дом”. На основу оног што се види, намерник ни по чему не може да претпостави да се ту догодио незапамћен злочин.