Независност без гаранција

За независност судства потребне су много чвршће гаранције од оних које начелно прокламује нови устав, сматрају у Друштву судија Србије.

– Начело поделе власти подразумева независност судства, али гаранције независности спуштене су са уставног на законски ниво. Устав има добрих решења у погледу избора и разрешења судија који су у надлежности Високог савета судства, као начелно независног тела које треба да ублажи утицај политике. Оно сада предлаже и бира судије, а одлучује и о њиховом напредовању, што је до сада било у надлежности Народне скупштине. Међутим, споран је начин уређења самог Високог савета судства, које је, по саставу и начину избора његових чланова, заправо једно скупштинско тело. Бира га искључиво Скупштина – каже за "Политику" судија Окружног суда у Београду Омер Хаџиомеровић, заменик председника и портпарол Друштва судија Србије.

– Већину чланова Високог савета правосуђа чине судије, њих седам, али спорно је – каже Хаџиомеровић – што све њих бира парламент. Наиме, у састав Високог савета улази, по функцији, председник Врховног касационог суда (досадашњи Врховни суд), кога на ту функцију бира парламент. Стални чланови Високог савета, по функцији су још и министар правде и председник Одбора за правосуђе Народне скупштине. Сви остали су изборни чланови, а бира их Скупштина.

– Испуњен је услов да то тело треба да има најмање половину судија, али би они требало да буду бирани од судија који би им "одоздо" поверили заштиту независности судства. Чак није предвиђено ни да их парламент бира на предлог судија, као што је могло бити прописано да једног адвоката парламент бира на предлог адвоката. Овако, ако Скупштина бира чланове Високог савета, не можемо знати да ли ће те судије и адвокат бити бирани да би заступали одређене политичке интересе, иако формално нису чланови политичких странака – каже Хаџиомеровић.

– Устав не прописује ни разлоге за престанак чланства у Високом савету судства, то се оставља закону. Постоје само две гаранције независности Високог савета правосуђа – каже Хаџиомеровић. – То су мандат од пет година, осим за чланове по положају, и исти имунитет какав уживају судије.

Није добро – каже наш саговорник – ни то што председнике судова бира парламент. Раније је процедура за избор председника судова и судија била иста.

– У Милошевићево време председници судова су постављани "одозго" и били су инструмент политике, па су распоређивали одређене предмете "од важности" судијама на које су могли да изврше утицај у погледу одлучивања, а могли су да утичу и на то да ли ће судија напредовати у каријери или добити стан – каже Хаџиомеровић.

Он оцењује да је политика увек заинтересована да има "своје људе" на председничким местима у судовима. Међутим, председник сваког суда треба да буде "први међу једнакима" и зато треба да га бира Високи савет судства.

Недоречено је и начело непреместивости судија. Устав каже да судија може само уз своју сагласност да буде премештен у други суд, али да "у случају укидања суда или претежног дела надлежности суда за који је изабран, судија изузетно може без своје сагласности бити премештен или упућен у други суд".

– Овде недостаје мала гаранција да ће судија бити премештен у суд истог ранга или степена. Јер, из овога како је написано произилази да би судија Врховног суда, чији ће део надлежности бити пренет на апелационе судова, могао да буде премештен, на пример, у Општински суд у Бабушници. Не верујем да ће се то десити, али довољно је да може да се догоди – каже портпарол Друштва судија Србије.

Он сматра да пробни мандат од три године за новоизабране судије није неопходан. Много је важније, каже, да постоји систем који у сваком тренутку може избацити оне који нису квалитетни. У уставу се не спомиње, на пример, дисциплинска одговорност судија која такође треба да буде једна од гаранција независности, исто као и материјални положај. – Не би било лоше – каже Хаџиомеровић – да и судијске плате буду гарантоване уставом или бар законом, као што је случај у многим државама, јер је и то један гарант личне независности судије.

– Независност је за судију обавеза, а не његова привилегија. Независност треба да буде наш терет, а не наше право. Судије не треба да буду независне због себе него због грађана, јер је независност судства у интересу грађана – закључује Омер Хаџиомеровић.