Турбо урбанизација

Грађевине су увек симбол моћи, некада државне, као у социјализму, а данас финансијске. Једна иста зграда, кад је Србија у питању – Ушће – била је једно а постала друго, речи су Каја Феклера, слободног урбаног истраживача и публицисте из Берлина, које су се чуле током његовог стручног вођења кроз изложбу „Балканологија. Нова архитектура и урбани феномени у југоисточној Европи”, отворену недавно у Кући легата у склопу Београдске интернационалне недеље архитектуре.

Каква је, дакле, архитектура бивших социјалистичких република југоисточне Европе, каква је њихова урбана трансформација, шта је карактеристично за оба процеса и шта је то што је ново? Одабрани примери, изложени на поставци, са разних су локација, од Бугарске и Румуније до Босне и Херцеговине и Хрватске, и пружају свеобухватан увид у поменуте теме, бацајући акценат на нешто што је препознатљива карактеристика грађевинарства на овим просторима – прво строго државно контролисана урбанизација (Нови Београд или Нови Загреб) а потом нерегулисан и неконтролисан урбани раст.

– Недавне социјално-политичке промене ималесу значајан утицај на архитектуру региона. Пре свега у главама људи. Они су се осетили ослобођеним стега, па самим тим и правила. Велике стихијске конструкције које су почеле да се граде са распадом социјализма као економског система довеле су до радикалних трансформација јавних области у просторе који, на крају, не одговарају ни онима који су их створили – каже Феклер и износи конкретан пример турбо урбанизације:

– У Приштини, рецимо, последњих десет година имате експлозију урбанизације. На сваком кораку ниче нека зграда. Али, без плана, без идеје да ће будућност доћи. А са њом и проблеми. Зграде се сударају, превисоке су, станари једни другима заклањају светло и поглед, слободни приступи зградама практично не постоје, поготово не они за случај опасности, којима би, рецимо, требало да прођу ватрогасна кола. О естетици не вреди ни причати. Већина гради новцем зарађеним у иностранству, што је заједничко и за остале републике овог простора, чија је емиграција велика. Уз непостојање јасне регулативе, јасно је шта је крајњи производ.

На примерима из Београда, Букурешта, Котора, Пуле, Приштине, Софије, Тиране и Загреба, ова изложба, чији су организатори Швајцарски музеј архитектуре и Центар за архитектуру Беча,представља истраживачке пројекте и конкретне интервенцијеархитеката, урбаниста и активиста у Србији и на Косову, Румунији, Бугарској, Црној Гори, Хрватској и Албанији. Они учествују у убрзаним процесима урбане трансформације понекад појединачно а понекад групно – путем невладиних организација које су, по мишљењу нашег саговорника, веома значајан модел деловања у савременом добу.

– Јер, стручношћу, инвентивношћу и упорношћу својих чланова и те како имају прилику да утичу, са једне стране, на државу, како би се регулатива променила и прилагодила времену, а са друге на јавност уопште, како би се схватило да је градња практикована до сада нефункционална, небезбедна и свакако не за око пријатна, закључује Феклер.

М. Димитријевић