Turbo urbanizacija

Građevine su uvek simbol moći, nekada državne, kao u socijalizmu, a danas finansijske. Jedna ista zgrada, kad je Srbija u pitanju – Ušće – bila je jedno a postala drugo, reči su Kaja Feklera, slobodnog urbanog istraživača i publiciste iz Berlina, koje su se čule tokom njegovog stručnog vođenja kroz izložbu „Balkanologija. Nova arhitektura i urbani fenomeni u jugoistočnoj Evropi”, otvorenu nedavno u Kući legata u sklopu Beogradske internacionalne nedelje arhitekture.

Kakva je, dakle, arhitektura bivših socijalističkih republika jugoistočne Evrope, kakva je njihova urbana transformacija, šta je karakteristično za oba procesa i šta je to što je novo? Odabrani primeri, izloženi na postavci, sa raznih su lokacija, od Bugarske i Rumunije do Bosne i Hercegovine i Hrvatske, i pružaju sveobuhvatan uvid u pomenute teme, bacajući akcenat na nešto što je prepoznatljiva karakteristika građevinarstva na ovim prostorima – prvo strogo državno kontrolisana urbanizacija (Novi Beograd ili Novi Zagreb) a potom neregulisan i nekontrolisan urbani rast.

– Nedavne socijalno-političke promene imalesu značajan uticaj na arhitekturu regiona. Pre svega u glavama ljudi. Oni su se osetili oslobođenim stega, pa samim tim i pravila. Velike stihijske konstrukcije koje su počele da se grade sa raspadom socijalizma kao ekonomskog sistema dovele su do radikalnih transformacija javnih oblasti u prostore koji, na kraju, ne odgovaraju ni onima koji su ih stvorili – kaže Fekler i iznosi konkretan primer turbo urbanizacije:

– U Prištini, recimo, poslednjih deset godina imate eksploziju urbanizacije. Na svakom koraku niče neka zgrada. Ali, bez plana, bez ideje da će budućnost doći. A sa njom i problemi. Zgrade se sudaraju, previsoke su, stanari jedni drugima zaklanjaju svetlo i pogled, slobodni pristupi zgradama praktično ne postoje, pogotovo ne oni za slučaj opasnosti, kojima bi, recimo, trebalo da prođu vatrogasna kola. O estetici ne vredi ni pričati. Većina gradi novcem zarađenim u inostranstvu, što je zajedničko i za ostale republike ovog prostora, čija je emigracija velika. Uz nepostojanje jasne regulative, jasno je šta je krajnji proizvod.

Na primerima iz Beograda, Bukurešta, Kotora, Pule, Prištine, Sofije, Tirane i Zagreba, ova izložba, čiji su organizatori Švajcarski muzej arhitekture i Centar za arhitekturu Beča,predstavlja istraživačke projekte i konkretne intervencijearhitekata, urbanista i aktivista u Srbiji i na Kosovu, Rumuniji, Bugarskoj, Crnoj Gori, Hrvatskoj i Albaniji. Oni učestvuju u ubrzanim procesima urbane transformacije ponekad pojedinačno a ponekad grupno – putem nevladinih organizacija koje su, po mišljenju našeg sagovornika, veoma značajan model delovanja u savremenom dobu.

– Jer, stručnošću, inventivnošću i upornošću svojih članova i te kako imaju priliku da utiču, sa jedne strane, na državu, kako bi se regulativa promenila i prilagodila vremenu, a sa druge na javnost uopšte, kako bi se shvatilo da je gradnja praktikovana do sada nefunkcionalna, nebezbedna i svakako ne za oko prijatna, zaključuje Fekler.

M. Dimitrijević