Бољи сценарио приватизације

После неуспеле продаје Телекома чули су се коментари да ће се ова компанија наћи у перманентном стању пропадања. С друге стране, влада најављује да ће део власништва компаније пренети грађанима поделом бесплатних акција. Због очекиваног пада вредности акција које ће добити али и опште беде у којој се многи налазе, велики број будућих акционара одмахће покушати да прода своје акције, што ће, због повећане понуде, довести до још већег пада цене акција. Ово не мора и не треба да буде сценарио приватизације најбоље српске компаније.

Телекомуникације се данас сматрају једним од важних стратешких ресурса за развој друштва. Телеком има могућности да постане европска компанија и регионални лидер, што је већ почео да бива куповином других компанија. Даље руковођење Телекомом мора да буде сврха његовог развоја али и економског развоја Србије.

Ови циљеви могли би бити остварени продајом пакета акција и издавањем нових акција на берзи путем тзв. иницијалне јавне понуде (с најављеном бесплатном поделом акција или без ње). Девизна штедња у Србији износи више од седам милијарди евра, а дијаспора поседује велику штедњу у страним банкама. То је огроман финансијски потенцијал који се може активирати приватизацијом Телекома. Продаја би се обављала издавањем акција на Београдској и Лондонској берзи (двоструко листирање, као на пример акције хрватске Пливе или Хрватског Телекома. Влада би дефинисала колики део Телекома жели да прода (рецимо 40 одсто) или колико финансијских средстава да прикупи продајом (рецимо 1,2 милијарде евра). У исто време би се издале додатне акције (докапитализација) од, рецимо, 200 милиона евра. На овај начин би се могла прибавити финансијска средства како за потребе буџета, тако и за развој Телекома.

Сваки пунолетни држављанин Србије имао би право да се пријави за куповину акција. Одређивање броја акција појединим категоријама купаца би се обављало после спроведеног поступка утврђивања интересовања за куповину акција („book building”). Ниво интересовања (тражње) за акције био би и један од фактора за утврђивање цене акција пре изласка на берзу. Неке категорије купаца би имале попуст при куповини акција. На пример: радници Телекома – попуст од 20 одсто на број акција који им је намењен; други резиденти Србије имали би 15 одсто попуста; држављани Србије са пребивалиштем ван Србије (дијаспора) имали би попуст од 10 одсто; сви купци из поменутих категорија могли би да плате акције у три годишње рате; одређени број акција могао би да буде намењен домаћим инвестиционим и пензионим фондовима и осигуравајућим друштвима како би дошли до квалитетних домаћих хартија од вредности; преостале акције биле би понуђене међународним инвеститорима.

Користи од оваквог начина приватизације су вишеструке: уместо неколико стратешких инвеститора постоје хиљаде потенцијалних купаца који би због тражње подигли цену акција, а повећаном потражњом би се компензовали попусти које поједине категорије купаца добијају, Телеком ће остати у знатном власништву грађана Србије који сами одлучују да ли ће акције продати или оставити потомцима да убирају дивиденду; дијаспора би се више него икад раније укључила у привредни живот земље што би је мотивисало на нова улагања у Србију; многа српска предузећа која вапе за додатним капиталом биће охрабрена да користе берзу (докапитализацију) као извор финансирања уместо искључиве зависности од банкарских кредита; због повећане капитализације Београдске берзе скочили би берзански индекси, а тиме и цене акција листираних предузећа. Посредни ефекти могу бити оживљавање привредних активности, повећање запослености, смањење неликвидности, стабилизација инфлације и курса динара, повећање интересовања за улагање у Србију.

Ова метода се показала веома успешном у прошлости (нпр. British Telecom) а тренутно је користе десетине компанија из земаља у развоју за прибављање капитала. Зашто бисмо ми били другачији од осталог света?

*Директор финансијске консултантске куће SEECAP, Београд