Надничари у сопственој земљи

Укључивање српског аграра у европске интеграције спада међу приоритете актуелне државне администрације. Међутим олако обећану брзину у овој областиипак треба узети с дебелом резервом. Сијасет такозваних пољопривредних закона, донетих у последњедве године, ма колико они личили на модерне, европске, неће ништа померити набоље без валидне примене.А да би се примењивалинужно је решити многе нагомилане ребусе међу којима уситњеност и распарчаност поседа сигурно спада у приоритете.

Подсетимо само на неке чињенице: од 4,2 милиона хектара обрадивихповршинау Србији 87 одсто је у приватном власништву, а само 13 одстоприпада држави и пољопривредним предузећима. Просечна величина газдинства у Србији је три, а у Данској, примера ради, 43, у Великој Британији 69 хектара! Упоредни подаци делују још драстичније ако се зна да само 2,9 одсто обрадивог земљишта у Србији чине поседи већи од 5.000 хектара, а да је газдинстава 700.000, од чега је регистровано тек нешто око 90.000. Власничка структура земљопоседника је поприлично шаролика јер је оних који званично обрађују земљу све мање, а „паора из хобија”,што је мода,све више! Међу њима преовлађују дојучерашњи трговци, занатлије, економисти, једном речју нови капиталисти. Покуповали су у транзиционом периоду земљу или им је једноставно поклоњена за багателу и сада, миц по миц, укрупњавају поседе.

Са становишта пољопривреде то и није лоше јер искуства развијених европских пољопривреда недвосмислено указују да само крупна газдинства и велика имања доносе тражени квалитет производа и профит. То је и логично јерпатуљасти поседи не омогућавају примену савремених агротехничких мера и адекватних решења за веће приносе. Лош знак је што се поједини велепоседници залажу за приватизацију пољопривредног земљишта у државној својини. Тврде да би држава више зарадила него од продаје Телекома. То је и могуће, јер према подацима Управе за пољопривредно земљиште Министарства пољопривреде, тренутно је у закупу 350.000 хектара државних ораница. Лако је израчунати колико земља тренутно кошта, а још лакше претпоставити ко би све и под којим условима могао да је купи.

Ако би се то, не дај боже, остварило долазимо до неизбежног питања: прода ли земљиште,шта ће држава моћи још да уновчи. Ништа! Остаће гола и боса као онај сељак који је решио да уместо у њиву паре уложи у кладионицу.Уз све то држава ризикује да прехрамбену сигурност нације преда у руке домаћих, а већ колико сутра и страних велепоседника.

Ако тежимо да будемо део велике аграрне породице ЕУ неминовни су дубљи резови у земљишној политици. Држава мора да преузме одговорност на себе за прехрамбену сигурност нације, а ни у ком случају да продаје природне ресурсе. Пример подржављења ПКБ-аје свакако позитиван, слично мора да се уради и са ПИК „Бечеј”, свуда где су још колико-толико очуване репродукционе целине. Укрупњавање поседа намеће се као приоритет који не може бити остварен без свеобухватног државног програма и истрајности у његовом спровођењу. То се у првом реду односи на сређивање катастра и комасацију обрадивог пољопривредног земљишта о државном трошку. Оснивање стимулативних фондова за откуп земље од старачких и непољопривредних домаћинства и њихово обједињавање, једна је од могућих опција,као и инсистирање на измени Закона о наслеђивању,где биприоритет у добијању земље требалода имају они који је обрађују и од ње живе.

Не сме се поновити грешка из 1991. године када је донет Закон о враћању земље сељацима. Појавили су се наследници другог,па и трећег реда који су земљу (рас)продали, а у улози купца није била држава већ тајкуни. Сутра ће то можда бити странци. Они су у сваком случају добродошли, али само као пословни партнери, ни у ком случају као купци. Продамо ли земљиште продаћемо сами себе и бити надничари у сопственој земљи.

*Уредник у листу ,,Пољопривредник”