Nadničari u sopstvenoj zemlji

Uključivanje srpskog agrara u evropske integracije spada među prioritete aktuelne državne administracije. Međutim olako obećanu brzinu u ovoj oblastiipak treba uzeti s debelom rezervom. Sijaset takozvanih poljoprivrednih zakona, donetih u poslednjedve godine, ma koliko oni ličili na moderne, evropske, neće ništa pomeriti nabolje bez validne primene.A da bi se primenjivalinužno je rešiti mnoge nagomilane rebuse među kojima usitnjenost i rasparčanost poseda sigurno spada u prioritete.

Podsetimo samo na neke činjenice: od 4,2 miliona hektara obradivihpovršinau Srbiji 87 odsto je u privatnom vlasništvu, a samo 13 odstopripada državi i poljoprivrednim preduzećima. Prosečna veličina gazdinstva u Srbiji je tri, a u Danskoj, primera radi, 43, u Velikoj Britaniji 69 hektara! Uporedni podaci deluju još drastičnije ako se zna da samo 2,9 odsto obradivog zemljišta u Srbiji čine posedi veći od 5.000 hektara, a da je gazdinstava 700.000, od čega je registrovano tek nešto oko 90.000. Vlasnička struktura zemljoposednika je poprilično šarolika jer je onih koji zvanično obrađuju zemlju sve manje, a „paora iz hobija”,što je moda,sve više! Među njima preovlađuju dojučerašnji trgovci, zanatlije, ekonomisti, jednom rečju novi kapitalisti. Pokupovali su u tranzicionom periodu zemlju ili im je jednostavno poklonjena za bagatelu i sada, mic po mic, ukrupnjavaju posede.

Sa stanovišta poljoprivrede to i nije loše jer iskustva razvijenih evropskih poljoprivreda nedvosmisleno ukazuju da samo krupna gazdinstva i velika imanja donose traženi kvalitet proizvoda i profit. To je i logično jerpatuljasti posedi ne omogućavaju primenu savremenih agrotehničkih mera i adekvatnih rešenja za veće prinose. Loš znak je što se pojedini veleposednici zalažu za privatizaciju poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini. Tvrde da bi država više zaradila nego od prodaje Telekoma. To je i moguće, jer prema podacima Uprave za poljoprivredno zemljište Ministarstva poljoprivrede, trenutno je u zakupu 350.000 hektara državnih oranica. Lako je izračunati koliko zemlja trenutno košta, a još lakše pretpostaviti ko bi sve i pod kojim uslovima mogao da je kupi.

Ako bi se to, ne daj bože, ostvarilo dolazimo do neizbežnog pitanja: proda li zemljište,šta će država moći još da unovči. Ništa! Ostaće gola i bosa kao onaj seljak koji je rešio da umesto u njivu pare uloži u kladionicu.Uz sve to država rizikuje da prehrambenu sigurnost nacije preda u ruke domaćih, a već koliko sutra i stranih veleposednika.

Ako težimo da budemo deo velike agrarne porodice EU neminovni su dublji rezovi u zemljišnoj politici. Država mora da preuzme odgovornost na sebe za prehrambenu sigurnost nacije, a ni u kom slučaju da prodaje prirodne resurse. Primer podržavljenja PKB-aje svakako pozitivan, slično mora da se uradi i sa PIK „Bečej”, svuda gde su još koliko-toliko očuvane reprodukcione celine. Ukrupnjavanje poseda nameće se kao prioritet koji ne može biti ostvaren bez sveobuhvatnog državnog programa i istrajnosti u njegovom sprovođenju. To se u prvom redu odnosi na sređivanje katastra i komasaciju obradivog poljoprivrednog zemljišta o državnom trošku. Osnivanje stimulativnih fondova za otkup zemlje od staračkih i nepoljoprivrednih domaćinstva i njihovo objedinjavanje, jedna je od mogućih opcija,kao i insistiranje na izmeni Zakona o nasleđivanju,gde biprioritet u dobijanju zemlje trebaloda imaju oni koji je obrađuju i od nje žive.

Ne sme se ponoviti greška iz 1991. godine kada je donet Zakon o vraćanju zemlje seljacima. Pojavili su se naslednici drugog,pa i trećeg reda koji su zemlju (ras)prodali, a u ulozi kupca nije bila država već tajkuni. Sutra će to možda biti stranci. Oni su u svakom slučaju dobrodošli, ali samo kao poslovni partneri, ni u kom slučaju kao kupci. Prodamo li zemljište prodaćemo sami sebe i biti nadničari u sopstvenoj zemlji.

*Urednik u listu ,,Poljoprivrednik”