Старије руке брже музу

Сто оваца, сто оваца, двеста јагањаца... А, тек млека, сира... То је идеја око које су се 7. маја окупили учесници и многобројни посетиоци Сабора бачијара, неколико километара од центра потхомољског влашког села Стамница. Кроз прилично заравњене пределе и ми смо се запутили тамо.

Пратимо облачке прашине који су подизале лимузине испред нас. Сустижемо и многе који су кренули пешке, остављајући своје четвороточкаше далеко од места догађаја, знајући за кркљанац на, не баш пространом, назови паркингу. Покривали су уста руком и склањали се у крај док ми моторизовани не прођемо. Узаним колском путем тако дођосмо до места где „ударамо” у брдо и – нема даље. Али, стрме падине обрасле густом шумом размакле су се таман толико да може да се окупи народ и одржи бачијада.

Неке на изложбу, неке у бачију

Пред нама се указала неописива лепота. Време какво се само пожелети може, а и амбијент богомдан. Нетакнута природа обасјана сунцем одисала је свежином. У царству зеленила, тишину је једино „нарушавала” весела граја и жубор брзе планинске Стамничке речице која је пресецала овај пропланак. Већ је гомила света врвила туда, прелазећи дрвеним мостићем са ове, на ону страну ливаде, а људи су и даље пристизали. Овце, због којих се све ово и дешава, стајале су мирно у својим оградама. Оне су ту доведене само на изложбу, па се враћају кући. Оцењује се по пет оваца и један ован у колекцији. На окаченом папиру пише: раса витемберг. Какви џинови! Никад крупније примерке ове врсте до сада нисмо видели. Друго стадо мало бројније од стотинак оваца поверава се једном чобану и боравиће овде, на бачији Извор, од Ђурђевдана до Светог Илије.

– Ту се свакодневно музу овце и прави се сир који крајем августа домаћини узимају. Тачно се зна која овца колико млека даје и на основу тога се одређује и количина сира која сваком бачијару припада. Оно што је најважније, тај сир је изузетног квалитета, јер све ове овце иду у планину и пасу на тим пропланцима – објаснио нам је дипл. инж. Радован – Лала Давидов, директор Аграрног фонда за развој пољопривреде општине Петровац на Млави.

Ова манифестација одржава се већ шест година заредом, али Љубиша Првуловић, председник Месне заједнице Стамница, подсећа да бачијаду нису они измислили. Сточари су се на овај начин удруживали много, много раније. То је, каже са поносом, вековна традиција, а сада су је само омасовили и претворили у сабор.

– Ми смо искористили тај обичај да направимо један туристички културни и етно-догађај, а најатрактивнији део је избор најбољег бачијара – каже Драган Илић, директор Туристичке организације општине Петровац на Млави, и напомиње да критеријуме одређује брзина муже оваца и количина помузеног млека. Неки учесници тврде да су старији бржи, јер имају радно искуство, а млади још нису изучили занат, па млеко иде спорије.

Осим изложбе оваца и такмичења за најбољег бачијара, Илић додаје да су организовали и изложбу етно-хране и старих заната, а неизоставни су и пчелари, по којима је овај крај надалеко познат. Након доделе награда у виду пехара и диплома, најзаслужнијим произвођачима и свим посетиоцима бачијаде понудили су и комплетан програм у којем наступају културно-уметничка друштва овога краја, а ту су и неки естрадни уметници.

Уз помоћ науке бољи приноси

Свечаност је отпочела „округлим столом” испод шатора где су се на крају сабора, уз качамак, сир и неизбежно јагњеће и прасеће печење, окрепили многобројни гости и посетиоци. Уз трубаче, наравно, који су се увелико штимовали на стотинак метара одатле. Поред домаћина (Сабор бачијара Стамнице, Аграрни фонд за развој пољопривреде, Туристичка организација и Културно-просветни центар) који су све организовали и  генералних покровитеља (општина Петровац на Млави и Министарство пољопривреде), говорили су и еминентни професори са Пољопривредног факултета у Земуну. Општина је са овим факултетом закључила уговор о сарадњи за израду стратегије развоја пољопривреде за наредних десетак година. Жеља свих у петровачком крају, који се баве узгојем говеда и оваца, јесте да се и наука укључи, јер сматрају да ће уз помоћ стручних људи који могу да им пруже најбоља знања из те области остварити још боље приносе.

– Из године у годину све је више посетилаца, али и произвођача. То је доказ да сељаци виде свој интерес у сточарској производњи. Општина је мала и слабо развијена, али се труди да уз помоћ образовних институција нешто постигне. Пољопривредни факултет у Земуну покуша да овом становништву и произвођачима укаже на праве мере које треба да предузимају да би своју егзистенцију обезбедили на селу. Поспешивање развоја сточарства, превасходно овчарства, примарно је у целој причи. Већ има озбиљних произвођача који гаје више од сто оваца и тиме се интензивно баве. Да би се стадо увећало, неопходно је пре свега обезбедити адекватан смештајни простор и за стоку, и за храну, па даље све остало. Ови крајеви су богомдани за овчарску производњу, а добро је и то што су људи врло организовани. Општина је пре неколико година пробила пут до пашњака како би овчаре учинила приступачнијим. Дакле, услови постоје, али треба извршити и истраживања на терену и рећи која је то оптимална величина стада да би једно домаћинство од тога могло да живи. Пре пет година говорили смо о педесет грла, сада већ нико неће радити бизнис планове за мање од сто. Томе се треба прилагођавати – прокоментарисао је професор др Зоран Рајић, продекан Пољопривредног факултета.

Има наде за поколења

У целу акцију укључена је и Привредна комора Србије, а Јасна Стевановић, дипломирани ветеринар и самостални саветник у овој институцији запажа:

– Овце су квалитетне, производи такође. Кад погледате колико људу улажу у ту животињу, а видимо да су их чак и уредили за једну такву манифестацију, то треба подржати и наградити, али и издвојити регион и географско порекло производа ставити под заштиту. За све треба и новац, а то је оно где се најчешће саплићемо.

Сав тај труд ће, по свој прилици, ипак дати неке резултате. Да се неки стари обичаји неће заборавити и да ће поколења моћи да се задрже на селу обећава сусрет са симпатичном девојчицом по имену Аница и њеним старијим братом Алексом Јусић из околине Петровца на Млави. Они су, као представници своје породице, коју чини неколико генерација, одважно стајали испред својих оваца које су довели да прикажу на изложби. У кући живе са  мамом, татом, бабом, дедом, прабабом и прадедом. Њихови родитељу су запослени. Мајка је медицинска сестра, а отац ветеринар, па се он брине и о здрављу свога стада. И Аница и Алекса већ доста знају о овим животињама и нимало им није тешко да се, поред својих школских обавеза, баве и њима. У стаду се, кажу, увек издвоји једна овца водиља, она је главна. Али, све су питоме, иду за човеком. Чак и ован, који је „кинг-конг” варијанта, никада никог није ударио. Аница уме и да музе, али има слабе ручице, па то најчешће ради деда. Она држи овцу да се не помера и записује колико је која млека дала. А, кап, по кап, од тридесет оваца обично се добије педесет литара млека дневно. Па, није за бацање.