Масимо са тамбурашима

Матија Дедић је за мање од годину дана објавио чак три албума, којима је учврстио позицију водећег хрватског џез уметника. Албум „MD In NYC” (Origin Records, Сијетл) снимио је у Њујорку, у пратњи Висентеа Арчера (контрабас) и Кендрика Скота (бубњеви). За деби на америчком тржишту, Дедић је одабрао шест својих композиција, два џез стандарда и две обраде поп нумера, позиционирајући се као зрео и надахнут аутор, са правим односом према џез традицији и звуковима којима је окружен. Основни амбијент је на трагу ранијих остварења (ECM лиризам са укусом класике), уз (нову) дискретну употребу синтисајзера: ове боје доприносе атмосфери суспенса, коју обично „разрешава” оглашавање акустичног клавира. Евентуална поређења са Б. Мелдауом, Р. Гласпером или Џ. Мораном (укрштања жанрова и употреба електронике) Дедићу неће сметати. За високу оцену довољно је послушати емоционално дубоку баладу „Her Name”, лепљиву тему „Slawenskaya”, амбициозни третман Хенкокове „Maiden Voyage” или нежни додир Стингове „Fragile”.

„Контеса” (Cantus) представља Матијин поглед на дело легендарне композиторке Доре Пејачевић (1885-1923). У оригиналу постромантистичка музика, пет соло песама и четири клавирске минијатуре овде добијају оквир савременог џеза, са пријатним свингом Младена Бараковића (контрабас) и Борне Шерцара (бубњеви). Гошће у пројекту су Влатка Бурић, мецосопран и Лаура Вађон (виолина). Сусрет класике и џеза има органски карактер: као да је ова музика сто година чекала да оживи у свету синкопираног ритма, џез хармонија и лепршавих украса! Албумом доминира баладни карактер, из кога окрепљујуће искачу „Мајчица, мој анђео” (на текст Јована Јовановића Змаја, са grooveу маниру Есбјорна Свенсона) и слободна форма „Љубавног заноса”.

Албум „Friends” (Dallas Records) чини стандардни џез опус, уз изузетак песме „Siena”, коју потписује и изводи Тана Павелић. Фокус албума је на Дедићу као интерпретатору и врхунском пратиоцу певача: четири нумере пева талентовани Кристијан Белухан. Иако је припремљен са мање амбиција од друга два остварења, албум је заслужио номинације у свим (3) џез категоријама овогодишњег Порина, што је детаљ који изванредно описује однос хрватске џез заједнице према Дедићу.

Стандардима се занима и ријечка певачица Лела Капловиц на албуму „Love Me Or Leave Me” (Dancing Bear), LeKap Quartet-а. Слушајући њено деби издање, може се оправдати овакав програм – Лела жели да покаже вокалне квалитете у оквиру препознатљивог репертоара, не оптерећујући слушаоца процењивањем квалитета песама. То је за почетак довољно: чућемо пријатан алт, беспрекорну технику на наслеђу старе школе (Сара Вон, Ела Фицџералд) и убедљиво извођење (слушалац може да јој „верује”). Ненаметљиву подлогу обезбеђује трио њеног супруга, пијанисте Џоа Капловица, пореклом из Сједињених Држава.

 „A Little Book of Notes” (Aquarius Records) је деби албум састава Borna Šercar’s Jazziana Croatica (Анте Гело – гитара, Војкан Јоцић – саксофони, Звјездан Ружић – клавир, Тихомир Хојсак – контрабас, Борна Шерцар – бубњеви). Њихов израз је фузија инспирација фолклором Балкана – од Далмације до Македоније – са џезом, роком и фанкијем. Већ виђено, помислићете. Па ипак, они успевају да се напију још мало свеже воде, избегавајући фолклорни евергрин уз високи степен аутентичности у оригиналима. Нумера „Коло”, надахнута издалека „Ером с онога свијета” Јакова Готовца, добила је овогодишњи Порин за најбољу џез композицију. „Марјане, Марјане” звучи као да је се дохватио Колтрејн. А обрада Томпсонове „Бојна Чавоглаве” је посебан куриозитет: без проусташког вокабулара постала је нежна љубавна песма која је лако могла да настане и у јужној Србији!

„За једном капи чистога живота” је ауторски пројект хрватског композитора, аранжера и диригента Томислава Шабана. На његову оригиналну музику, стихове познатих песника (Густав Крклец, Вјекослав Мајер, Јура Стубичанец, Сида Кошутић) изводе реномирани певачи хрватске сцене у пратњи Биг бенда ХРТ. Звук великог оркестра и избор солиста (превасходно из поп миљеа, од Џибонија до Радојке Шверко) одређује старовременски шмек албума, враћајући нас у златне године фестивала забавне музике. Свинг, латин, блуз и баладна темпа маме сећања испуњена носталгијом. Међу певачима посебно се истичу 22-годишња Тина Вуков („Страх” и „У туђој руци”) и Масимо Савић („Безименој”, „За једном капи чистога живота”). Насловну нумеру мајсторски је отпевао у дуету са Арсеном Дедићем, на „хот” музику у маниру дискиленд оркестара из Њу Орлеанса и раних радова Дјука Елингтона. Чувши и веома успелу Масимову верзију са тамбурашима у Београду, не би ме изненадило да песма дуго поживи у балканским кафанама...

„Jazz Room” je назив деби албума контрабасисте Тихомира Хојсака, у ком су учешће узели бројни џезери млађе генерације (комплетна Jazziana Croatica, Матија Дедић, саксофониста Игор Лумперт, гитаристи Џо Пандур и Иван Капец...), као и изванредне певачице (и ауторке текстова) Маја Савић и Маја Гргић. Хојсак потписује комплетну музику и аранжмане. Дуети саксофона и гитара у инструменталним нумерама асоцирају на састав Underground Криса Потера, тј. постбап израз са модалним импровизацијама и чврстом ритмичком подршком(„Друго правило”, „Clockwise”). Једнако узбудљив, а другачији угођај нуде вокалне нумере, балада „Све што желиш” (Гргић) и латино обојени „Гласови” и „A Tristeza que nao foi”(Савић). Хојсак је певачицама припремио јак изазов, осмисливши мелодије које измичу типичним лествичним путевима (посебно у теми „Гласови”).

Последњи редови припадају најмлађима. HGM Jazz Oркестар Загреб је биг бенд Хрватске глазбене младежи, израстао из чувене летње џез школе у Грожњану, коју је годинама водио Бошко Петровић. Оркестром од оснивања (2002) руководи аустријски педагог Сиги Фејгл. Наступали су на фестивалима у Хрватској и иностранству и сарађивали са истакнутим џезерима (П. Херболцхајмер, Р. Брекер, Б. Минцер, К. Миклин, Ф. Пауер, Д. Мекаслин, П. Ерскин, Д. Либман...) Дискографску личну карту оркестра чине два албума, „Play The Beatles” и „Play Our Songs”, са песмама из Хрватске и суседних земаља (Србију представља „Свилен конац”), у „напредним” аранжманима Мајкла Филипа Мосмена и Дона Менце. Бенд свигује и грува као да га чине професионалци а не полетарци, динамика је на завидном нивоу, солисти користе шансе које им се указују. Можда би ова издања могла да буду инспирација за џез класу у школи „Станковић”?