Лазарев устанак

Европа, по солидности у примени закона и транспарентности у јавним пословима тако далека Србији, у недавном је призору јавног венчања британског принчевског пара, представљеном као културни догађај највишег ранга, иза гламура показала примитивизам као један од још увек битних стубова друштва.

Ријалити шоу ројалистичке церемоније посматрала је, у директном телевизијском преносу, четвртина човечанства. Како је догађај несумњиво и верске природе а поменута четвртина – у класи поглавито радничкој, венчање британског наследног принца, аристократске плаве крви, и новопечене принцезе, пучке крви свеже црвене боје, промовисано је као признавање равноправности подређеном друштвеном статусу, на шта је и сам Господ, у својој бискупској презентацији, ставио љубичасти печат неумитности.

Природа овог спектакла је симболичка, а његов циљ – да сваком „пасивном учеснику“ створи утисак трајног побољшања сопственог положаја и значаја. Природа овог утиска је и имагинарна. Овде се, дакле, ништа не налази у пољу реалног, у којем је пресудна класна супротстављеност.

Недуго после овог случаја, који није ништа друго до доживљај без догађаја, свет је запљуснуо призор распусне уличне прославе убиства терористе Осаме бин Ладена, чија је црна крв, проливена пред камерама на главама припадника антитерористичких јединица, истовремено била видљива и на екранима у Белој кући. Навикли смо да изливе атавизма посматрамо кад су посреди фудбалски навијачи, али, како изгледа, одсад ћемо их посматрати и кад су у питању убиства масовних убица, без жалобног сећања на њихове жртве.  

Доћи ће после нас људи бољи од нас – тако говоре најбољи јунаци Чеховљевих драма – да учине револуционарне ствари без проливања крви, ма какве боје она била (овде не можемо избећи спомен на, ингениозан а крајње једноставан, редитељски поступак Питера Брука који одређује цео жанр и стил представе „Мара/Сад“, а то је оно изливање црвене или плаве течности из кофе, у зависности од тога да ли је управо гиљотиниран аристократа или обични грађанин). Они ће револуционисати законодавство и његову примену, пре свега у две тачке: укидање наследног права и потпуна прозирност свих јавних послова.

Спустимо се са удобних облака на тврдо тло и вратимо се из недогледне будућности у садашњост, у Србију, где чак и Секретаријат за културу града Београда не објављује резултате конкурса за финансирање пројеката, него их упућује поштом само на адресе добитника! Ту, где има толико оних којима се у немаштини крв тако „истањила“ да је постала прозирна као ружина водица, оглашен је почетак револуције, и то на једном крајње необичном месту – у филму „Бели лавови“ Лазара Ристовског.

Судећи према рекламним порукама, рекло би се да је Ристовски режирао не филм, него народни устанак. Међутим, ко је још видео побуну против власти или револуцију коју је финансирала сама та власт у својим хипостазама: Министарству културе Републике Србије и Покрајинском секретаријату за културу? Ако томе придодамо и спонзоре – Имлек, Мегатренд универзитет, Банку Интезу, Дунав осигурање, Моцарт кладионице, БНТВ – јасно је да има нешто труло већ у припреми ове револуције у најави.

Као што у бројним својим рекламама банке обећавају „бесплатне кеш кредите... за миран сан“, дакле, оно што је у себи противречно и чији је ефекат употребе, самим тим, управо супротан од објављеног, и Ристовски рекламно посеже за великом и узнемирујућом речи револуција, која буди наду, само да би постигао финансијски ефекат. Дакле, као што у стварности није реч о бесплатном, него о врло скупом кредиту, и као што није посреди средство за миран сан, него за кошмар, тако у филму „Бели лавови“ није посреди револуционарни садржај, него, да употребимо стари идеолошки термин, управо контрареволуционарни.

Синеаст који има револуционарне намере, а користи финансијску потпору власти за свој пројекат, на уму, уместо банкарског агитпропа, мора имати Брехтов став да пљачка банке није никакав злочин у поређењу са оснивањем банке. Са таквим ставом као главним актантом, актери, који припадају радничкој класи и „поштеној интелигенцији“, не би, као што је то случај у филму Лазара Ристовског, под маскама белих лавова и под привидом уличне позоришне представе, пљачкали децу новопечених богаташа, него би преузимали банке и фабрике, и одузимали имовину придобијену легализованом крађом. Дакле, били би то људи са идејом праведне прерасподеле, а не ситни лопови.

Потпуно неуверљивом радњом, у којој борци за радничка права све време чине оно што није ни у каквој вези с тим правима, и бркањем сфере сажаљења и сфере ласцивности, овај филм не само да производи оне за глумце најјадније ситуације, у којима се из петних жила упињу да засмеју, а публика на то остаје хладна, већ представља и изругивање радничкој класи.

У интервјуу, пре неколико дана објављеном у дневном листу „Правда“, Ристовски је то објаснио на следећи начин: „Ипак је ово само шоу-бизнис.“ Крв је овде само кечап.