Слобода без узмицања

Од појединаца, институција и политичких партија поодавно стиже спорадични апел: дефинисати националне циљеве, а потом деловати спрам њих.Ово подсећа на техничку парадигму: идентификовати модел система, па потом њиме управљати. Иако је јасно да је таква аналогија немогућа, многобројни заговорници те идеје сматрају да би се утврђивањем националних циљева кренуло у изгледнију будућност. При томе, за полазиштесе узима као неуздрмљив аргумент да морамо учити од наше историје и историје односа са Европом.

Овај први распрострањени здраворазумски аргумент, дакле предрасуда, инсистира на томе да „ништа нисмо научили од историје“ која нас управо због тога сурово кажњава; да ли баш тако стоје ствари?

Управо обрнуто: показује се да народи, државе и државници никада нису нешто научили од историје, нити су следили неке принципе које је ионако немогуће извести из светског метежа. У сваком времену су прилике толико посебне да оне траже одлуке спрам њега самога, а врева светског дешавања не дозвољава чак ни позивање на бледе аналогије, јер управо такво бледо и несигурно сећање се ломи о бујицу живота и претензију на слободу у садашњости. У том смислу велике историјске фигуре и јесу велике по томе што су навелико и грешиле. Одавде следи да циљни карактер историје, уколико га она уопште има, може бити само закључак емпиријског проучавања историје и не може да се претпостави а приори – дакле, није могуће једнозначно дефинисати националне циљеве, ма како нас историја подучавала. Никакав ток историје, а посебно онај повољан, не може да се наручи.

Данас код нас препознајемо бар две типичне фигуре, од којих је прва она која увек изазива навалу неодговорних пројеката и апстрактних устаника који се свету супротстављају приватно-морално и без знања. Тиме се тенденција проглашава за закон који се своди на приклањање јачем. С друге стране, јављају се и „лепе душе“ које се у моралном самоогледању баве гађењем над стварношћу, окрепљују на морално-уметничко-религиозном обрту и унутрашњу интуицију чују као божји глас: та божја служба у самом себи просуђује шта треба урадити. Али, шта је могуће урадити?

У то нас не упућује историја, него филозофија која даје опште категорије за разумевање историје и која се изјаснила о томе: општи закон историје јесте напредак у самосвести слободе – ето националног циља. Наиме, субјект историје је делатни и свесни човек чија је пракса сâм садржај историјског закона, а пошто је пракса овде пракса слободе и увек везана за ум, ми сведочимо да смо се у историји, у напредовању ка самосвести слободе, држали умски – када је поменуто напредовање смењивало узмицање, држали смо се неумски. Дакле, полазиште мора да представља заустављање узмицања.

Да бисмо уопште кренули ка циљу, укинимо самоузмицање, јер ако је понижавање свеједнако наша судбина, онда га ваља пресрести поносом. Ми немамо чега да се стидимо, не зато да бисмо избегли сваку одговорност, него да омогућимо да се каже да смо тежњом ка слободи уобличавали оно историјски делатно.Mорамо да верујемо, ако хоћемо да дуго живимо, да је истина у нашем народу, да смо способни и позвани да том истином бранимо сваку светску слободу и да одбијемо да ми, који смо тако често били изложени свирепости освајача, будемо излагани моралним кулпабилитетима.Не смемо бити преплашени слободом која нам се при бледим покушајима наговештава као непријатељ, па да  зажелимо да се бацимо у загрљај неком пријатном ропству.

Да бисмо ишли ка циљу, уклонимо апатију као индекс замора већине у борби око животних невољајер она укида снагу за љуту муку мишљења властите егзистенције и тиме је радо ставља под старатељство других. Када апатију смени промишљање циљева, тада подивљала мајушна свирепа мањина неће паразитирати на малаксалости добродушне велике већине. Дакле, услов за било какво делање према самосвести слободе подразумева наше морално и културно уздизање из стања застоја.  

Друго, у којој вези су национални циљеви са Европом, питање је на које се тражи ургентан одговор. Није ли то већ одавно умски решено? Грчка филозофија на којој се темељи европска рационалност одувек је посредована на овим просторима, па није могуће ни замислити да ми не припадамо Европи за коју смо, с времена на време, извлачили кестење из ватре. Мора се разумети да смо били нарочито своји, а то значи генерално људски, тј. уско српски и универзално европски.

Али, друга је ствар шта је оно што нам намећу резултати два рата са чијим је почецима, како каже Европљанин Томас Ман, „много шта почело што једва да је већ престало да почиње“ и што је бомбардовање „било много више од злочина, што је то, заправо, била грешка“, како би рекао Европљанин Стефан Цвајг.

Наш национални циљ је да наступамо са самопоуздањем у то да смо у складу са европским духом и да не постајемо пука етнографска материја, али да не учествујемо у културно-духовном стечају у коме се, у име мира, тражи да Европа постане постисторијска и аполитичка и прокуне своју прошлост, а да у нашој историји гледа опасну страст. Ми нашу истину морамо тако да обзнанимо да она важи за оно будуће истинито, јер је бесмислен спор око данашње истине која тек чека своје уобличење. Уместо ксеноманије и ксеномизије наш циљ треба да буде да се придружимо европском савршенству тако што ћемо откривати европско несавршенство, а тиме, због истости, и наше властито. Наши циљеви своде се на то да умски доказујемо наше достојанство и да тиме не тражимо, него добијемо и присвојимо наша, у прах претворена права.