Ми смо као боксери у нокдауну

Писац и лекар Горан Милашиновић ове године је добитник награде Културно-просветне заједнице Београда „Златни беочуг”.  Милашиновић је, поред осталог, аутор романа „Троугао, квадрат”, „Camera obscura”, „Посматрач мора”, „Хераклов грех”, „Апсинт”, „Маске Софије де Монтењ”. Директор је референтног Пејсмејкер центра при Клиничком центру Србије.

Уобраћању поводом награде истакли сте да култура не подразумева само стваралаштво, већ и оне активности које институције предузимају да прошире могућности заједнице. Које бисте институције нашег друштва у том смислу издвојили?

Да, култура није само литература, музика или сликарство, а, такође, није ни само у вези са цивилизацијом, то јест урбаним животом, него је и фолклор, живот народа; речју, све оно што је експресија појединачних аутентичности, осведочених и доказаних кроз дужу или краћу историју. Ми имамо формалне институције културе, али најчешће реч је о празним шкољкама. Шта бисте друго рекли за град који нема музеј града, за Народни музеј који годинама не функционише или за Народну библиотеку која је годинама затворена?

Изговор могу да буду мали буџети за културу, што није проблем само Србије, али има ту још нечега?

Ево примера: пре неколико година један од градоначелника Београда долази у посету Паризу, већ у хотелу прилазе му новинари и кажу – Ви сте један срећан човек, шта бисмоми у Паризу дали да имамо Винчу, најстарије светско археолошко налазиште из прелаза палеолита у неолит, са доказом првог урбаног живота? Е, сад – отиђите данас до те Винче! Тамо нема ничега! То највредније археолошко светско налазиште, под покровитељством Музеја града, којег нема, затрпано је земљом, без икаквих ознака и водича где се налази и како до њега стићи, уз бедну зграду која је празна, из које су експонати изнети и однесени ко зна камо да би се сачували од дугогодишњег прокишњавања. Шта је проблем? С једне стране, помањкање друштвене свести о значају културе као врхунскеи непролазнеекспресијеједног народа, а са друге, некомпетентни људи на местима промотора културних вредности, које, ми, очито, имамо, само нисмо у стању да их третирамо на достојан начин.

Уопште, код нас преовладава готово пословично неповерење грађана у најразличитије институције, почев од здравствених до културних. На који начин то поверење може да буде повраћено?

Култура нужно подразумева историју, а онанам, нажалост, није ишлана руку. Јер је наша препуна несрећних околности, од Немањића, до најновијег периода политичке и економске транзиције, у којем се понашамо као боксер у нокдауну. Историјска консеквентност је основни предуслов за изградњу културе, а ми је немамо.

Због тога нама данас недостају слух и осећај шта је то у нашој историји, посматрано кроз векове, аутентично и вредно, шта је оно што је потребно неговати као непролазну вредност, како националну, тако и интернационалну, што други народи, не само на Западу, добро знају и претичу нас. Понекад ради се о баналним, али парадигматичним стварима, попут примера ајвара којису Словенци заштитили као национални бренд, иако, руку на срце, с тим у вези, и немамо на шта да се љутимо,јер ајвар и није наш аутентични производ.

Како то раде „неки други”?

Пример за трагични недостатак слуха за наше културне вредности јестеград Трст и живот српске заједнице у том граду у осамнаестом и деветнаестом веку. У том граду живела је богата и веома освешћена заједница Срба која је за собом ставила огромно културно благо, за које се данас у Србији једва и да зна. У деветнаестом веку тамо је излазио културни часопис „Минерва”, а Црквенаопштинаи домаћи Срби, донаторисаградили су једнуод наших најлепших цркава, онуСветог Спиридона. Уз то, највећи број палата уз Велики канал,и данас егзистирајућих, попут палата Гопчевић, Николић, Куртовић, Вучетић, био је у власништву богатих српских трговаца. У Трсту је живело и о њему писало у својој литератури тридесетак српских писаца, од Павла Соларића, Доситеја, Вука и Његоша, до три, четири савремена српска писца. О свему томе данас далеко већу свест имају Тршћани, Италијани, него ми, овде. Зар сви наши гимназијалци не би требало да посете овај град, уз едуковане водиче који би им објаснили сјај и величину овог националног културног блага. Зар наши културни посленици немају дужност да значај овог културног бисера доведу до нивоа српског културног бренда? А шта су урадили у истом граду, на пример, Ирци? Они су обележили епитафом сваку зграду у коју је Џејмс Џојс навраћао током свог само двоипогодишњег живота у Трсту.

Добили сте награду града Београда, а овај град нашао је особено место и у Вашој прози. Како видите његове сталне мене?

Потребно је да већ једном престанемо да се жалимо на бројна бомбардовања Београда која су нам као вис мајор онемогућила да град учимо достојнијим за живот човека јер, сетимо се примера Лондона: тај град готово да је сравњен са земљом током Другогсветског рата, а погледајте како он изгледа данас! Такође, паркови нису довољни; неопходна је аутентичност. Лисабон није најчистији град на свету, али када видите све оне куће са фасадама од ажулеа и фајанса, доживите додир са врхунском лепотом. У Берлину се последњих година поново граде до темеља порушене зграде по Источном Берлину,јер данашњи Немци, уз сва болна и трагична историјска подсећања, желе да живе сједињени са историјским архитектонским благом свога града. У Београду има таквих зграда још колико. Узмите, на пример, зграду хотела „Балкан” – она би могла да буде музеј живота Београда и Београђана за последњих сто педесет година сама за себе. Зар неке порушене зграде, значајне за културу града, не би могле поново да се саграде и обележе. Зар да само „Знак питања” сведочи о градском животу и обичајима фин д’ сијекла Београда? 

У чему је онда проблем Београда?

У недостатку свести да се град изграђује не само за садашње него превасходно за будуће генерације. Карл Луегер, градоначелник Беча са краја деветнаестог века, садио је дрвеће испод Алпада би, од тада заувек, за све генерације, ветар који долази до Беча био пун озона – ето, то је пример врхунске свести која, до сада, није постојала ни у једном од градитеља Београда.Када је реч о литератури и Београду, за њу су значајнији људи и обичаји од зграда и уређења, иако је значајан број писаца настојао и настоји да оживи и сачува живот Београђана у прошлости. Додуше, томе на руку не иду данас преовлађујуће постмодерне тенденције које понижавају и миноризују сазнајну функцију књижевности, али моје мишљење је да се ради о пролазним тенденцијама које неће оставити дубок траг у будућим генерацијама него – исто као што данас учимо о Русији из књига Чехова или о Француској од Мопасана – наше будуће генерације више ће ценити књиге, на пример, Светлане ВелмарЈанковић, од неких данас веома хваљених виртуоза форме и речи које је,најчешће, тешко разумети, поготово када се дође до последње странице читања.

Споменули сте да се сваке године код нас додели близу 166 награда и да је већина добитника спорна по идеолошкој или бирократској линији?

По мом мишљењу, истинску оцену уметничког и сваког стваралаштва треба да дају будуће генерације. Пример Булгаковљевог романа „Мајстор и Маргарита” говори о томе на прави начин. Разлог за то је помућеност савремене критике разним неуметничким и непринципијелним утицајима, попут владајућег и вештачки наметнутог уметничког укуса, затим идеологије, формирања и утицаја разних неформалних и формалних кругова моћи, до личних анимозитета или преференција. Због свега тога, из сваке генерације, чак, из сваког века, за будућност не остаје више од пет, шест књига и дела. Међутим, писци су живи људи – несвесно, неки пишу само за своје време, а неки и за време после своје смрти. У томе нема ништа лоше и сви би требало да имају своје место, како у читалачкој, тако и у поштеној и професионалној критици. Јер већ то да се неко у данашње време либералног капитализма хвата нематеријалних вредности и томе посвећује време и живот нужно заслужује обраћање пажње јавности.

Уопште, које је значење толиког броја признања за једну средину?

Проблем са превеликим бројем награда у нас јесте урођена склоност театралности: признања и награде су као војна одликовања којима се носиоци диче и прсе на сваком јавом месту и траже привилегије од стране друштва и признања од стране околине. Један мали народ не може да има толико много „заслужних” уметника, научних и културних радника те је од 166, на прсте једне руке могуће избројати оне којису цењении вредни, а то је у свакој области највише једна. По мом мишљењу, све награде потребно је поделити у две категорије: оне за животно дело, које се додељују крајње критички и врхунски валидно – од стране дуготрајно проверених и најкомпетентнијих критичара – и то на крају живота аутора или, још боље, постхумно, као и оне које се додељују за одређено појединачно ауторско дело, које у себи носи печат културе или је аутентични производ врхунске савремене вредности. У том случају, неких година награду не би добио нико, а неких година било би их неколико.