У потрази за "Карађорђем"

Дуго се веровало, а још више намештало, да је наш први играни филм "Славица". Било је, срећом, људи који то полувековно наметање нису прихватали, па су почели да у старим новинама (а где би на другом месту) трагају за оним што су начули. Посебну упорност у трагању за изгубљеним филмским благом показали су Боса Слијепчевић, проф. др Дејан Косановић, проф. др Петар Волк и др Срђан Кнежевић. Већ крајем шездесетих година готово све се знало о првом српском играном филму названом "Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа", касније кратко названог "Карађорђе".

Тако је утврђено и како је дошло до снимања овог филма. Био неки Светозар Боторић из села Опаљеник код Ивањице који је, трбухом за крухом, стигао у Београд. Радио је најпре као келнерски помоћник, а онда је, богами, напредовао, па је стекао право да носи новчаник и наплаћује услуге. Постао је келнер. Е, динар на динар, па је тако наш Боторић уштедео новац којим је могао да купи целу кафану. Није прошло дуго, зарадило се, па је закупио, а после и купио најбољи хотел у Србији, славни "Париз" насред Теразија. Светозар је имао и бакалницу, дрвару, али и кафану на Врачару, познату "Боторићеву вилу".

Све што је ново њега је опчињавало. Зато је и највећу салу у хотелу "Париз" издавао за биоскопске представе 1907. и 1908. године. Мудар је био Боторић, јер је знао да му све то богатство ништа не вреди ако не остави нешто за покољења, да га дуго памте.

Тог времена сећао се и Чича Илија Станојевић, када је новинарима 1922. године причао како је дошло до снимања првог српског филма "Карађорђе". Каже, средином 1911. године позвао га је на ручак и поверљив разговор Светозар Боторић, трговац и власник хотела "Париз". Замолио је нашу глумачку легенду да му се придружи у оснивању "Удружења за израду српских филмова". Чича Илија би режирао филмове, а Света би све то финансирао. Боторић је иначе већ добро сарађивао са највећом светском филмском кућом "Браћа Пате" из Париза. Било би ту добре зараде, а и оставштине за народ.

Договорено – учињено. У Београд је убрзо из Париза стигао сниматељ Луј де Бери. Чича Илија Станојевић је написао сценарио на основу драме "Карађорђе" писца, редитеља и позоришног глумца Милоша Цветића. Послужио се и епизодама из народне песме "Почетак буне на дахије", а користио је и записе других аутора. Он је и режирао филм у којем су играли, сем Чича Илије, и Добрица Милутиновић, Милорад Петровић (у улози Карађорђа), Јеврем Божовић, Раја Павловић, Сава Тодоровић и Александар Милојевић. Филм је сниман од половине јула до половине августа 1911. године, на обалама Дунава и Саве, на Ади Циганлији, Калемегданској тврђави, у Топчидеру и на Бањици. Снимање филма је стајало 20.000 динара. Премијера је одржана у хотелу "Париз" 23. октобра 1911. године. Истога дана филм је у престоној сали двора гледао и краљ Петар Први Карађорђевић. После је приказан у Нишу, Смедереву, Ваљеву, Скопљу и Сарајеву. Последњи пут овај филм су 1928. видели наши људи у САД, када им је резервни капетан Живорад Павловић приказао "Карађорђа". То је био последњи траг о овом филму о којем се после више ништа није чуло.

Почетком шездесетих година почела је права потрага за "Карађорђем". Историчари филма преврнули су и земљу и небо не би ли нашли бар метар, само метар филмске траке којим би се могло доказати постојање првог српског играног филма. За њих је ова потрага постала ноћна мора. Боса Слијепчевић је још 1963. године помоћ затражила и од кинотеке филмског предузећа "Браћа Пате" у Француској, чији је сниматељ Луј де Бери својом камером овековечио причу о Вожду. Нажалост, 2. маја исте године отуда извештавају да у њиховим архивама нису нашли никакав траг филму о српском устанку 1804. Чак су били изричити и написали јој да никада нису имали филм који се звао "Карађорђе". Нико није знао ни за сниматеља Луја де Берија, иако је на његовој визиткарти била исписана тачна адреса фирме "Браћа Пате" у Венсану. Прегледани су сви спискови запослених у обимној архивској грађи, сниматељу ни трага. За њега нису чули ни француски историчари, они који су одлично познавали период немог филма.

Проф. др Дејан Косановић је 1969. године прегледао, у име Југословенске кинотеке у Београду, француске филмске архиве. Нигде ништа.

Трачак наде је дао краљевић Томислав Карађорђевић, када је 30. марта 1992. године посетио Југословенску кинотеку. Тада је он потврдио да је његов отац, краљ Александар Карађорђевић, поседовао једну копију филма "Карађорђе" који је, како се сећао принц, волео и често гледао. Двор на Дедињу је одмах претражен, али филму ни трага. У потрази за првим српским филмом, којој се прикључио и Радослав Зеленовић, новопостављени директор Југословенске кинотеке, није могла да помогне ни Јелена Рош, из једног француског манастира, на коју је наше историчаре филма упутио краљевић Томислав Карађорђевић. На крају су од "Карађорђа" сви дигли руке. Све копије филма су, како се веровало, или уништене или пропале у земљу – друге нема.

У то време, крајем шездесетих година, један предшколац је мислио само на игру. Живео је у Новом Београду, у једном солитеру, на 18. спрату. Ничим није наговештавао да би он једног дана можда могао бити стварни, наш Индијана Џонс, можда сличан Хауарду Картеру који је открио Тутанкамона, или стећи славу Хајнриха Шлимана, налазача Троје. Тада ништа није знао о првом српском играном филму нити га је то интересовало. Тек је у 17. години почео редовно да посећује Југословенску кинотеку и гледа све пројекције старих филмова. Уписао је Факултет политичких наука. Са дипломом овог факултета 1990. године је нашао посао у "Хајату". Тако је Александар – Саша Ердељановић постао заменик шефа обезбеђења у елитном хотелу у Новом Београду. После неколико година, будући да је ноћу био запослен, почео је дању да ради у културној рубрици Радија 202.

– На РТС-у је 1995. године покојни Небојша Ђукелић покренуо наградни квиз "Век филма". То је била моја област. Пријавио сам се да учествујем у квизу и, на крају, победио сам. Добио сам као награду "југо флориду" и нешто сиће. Тада је стигла и понуда од Југословенске кинотеке за запослење. Постао сам стручни сарадник. Желео сам да радим оно што волим, па ми није било криво ни због много мање плате. После сам добио место главног стручног сарадника за стране филмове. Од 2001. године сам управник Архива Југословенске кинотеке –  каже Ердељановић који ће, стицајем околности захваљујући стручности, радозналости и авантуристичком духу, у Будимпешти марта 2003. наићи на први траг о "Карађорђу", филму који ће после низа невероватних догађаја бити приказан 14. фебруара 2004. године у Народном позоришту, у част 200 година постојања модерне српске државе.