Kамено оруђе са Лепенског вира

Крајем пролећа у стручној археолошкој литератури појавила се књига о каменом оруђу са Лепенског вира где се после више од две деценије име ове велике културе налази на корицама монографије. Претходна публикација је далеке 1983. године заокружила нека важна питања уметничких достигнућа становника мезолитског насеља захваљујући ауторима Драгославу Срејовићу и Љубинки Бабовић. У међувремену, енигма Вира била је предмет специјализованих научних симпозијума и дисертација које су посматрале појаве мезолита у широј регији Ђердапа.

Без претензија да одреди све стратиграфске недоумице овог локалитета, Драгана Антоновић, виши научни сарадник Археолошког института, из позиције тек одшкринутих врата саопштава велики број нових информација и појединости везаних за живот насеља. Дуго година занемаривана врста материјала, оруђа од камена на чијим површинама нису очувани орнаментални мотиви већ трагови употребе, уноси овом књигом нову димензију у археолошку литературу. У последње време осећа се свежији приступ темама, софистицирани и дозирани дизајн у функцији научне вредности публикације, као и довољно атрактиван садржај за шири круг читалаца.

Прецизније, мислимо на књиге др Марка Поповића о средњовековним комплексима које је истраживао протеклих деценија ( издања Археолошког института) и на најновију монографију-каталог изложбе "Магија ћилибара" др Александра Палавестре и Вере Крстић (Народни музеј у Београду, 2006), где се налази све што нисте знали о ћилибару а желите да имате на једном месту.

Књига "Камено оруђе са Лепенског вира" штампана је на енглеском језику, са проширеним резимеом на српском и са додатком о петрографским анализама узорака. Поред стандардног методолошког принципа, детаљног увода о карактеру ископавања, недоумица везаних за атрибуцију материјала, систем истраживања и везивања за постојећу и приступачну техничку документацију, вредност коју посебно истичем је поглавље о сировинама, каталог материјала и његова анализа са интерпретацијом. Један од важнијих резултата ове студије је и податак да материјал за оруђа са сечицом потиче из предела удаљених од станишта.

Оруђа од масивног камена која припадају старијој мезолитској традицији потичу од минимално деформисаних природних облутака из најближе околине насеља. Каталог чине 202 предмета који до сада нису били интегрално заступљени у бројним студијама о Лепенском виру. Издвојени, исцртани са систематично спроведеним обрасцем података и описом представљају аутоматски високо корелативни материјал са насељима из региона. Немогуће је након ове публикације помешати маљеве и скиптре или реципијентима са траговима рада додељивати култно-магијске функције.

Уз анализу тегова аутор уводи савремене етнолошке паралеле риболова на моруну, некадашњи циљ дунавских аласа. Уз цртеж нашег познатог математичара и страсног риболовца, Мике Петровића Аласа из 1941. Д. Антоновић "оживљава" камени алат са Лепенског вира додељујући му актуелну улогу. У том тренутку сваки читалац има привилегију да је делом археолог који је склопио коцкицу непознатог мозаика.

Оно што највише интересује археологе који се баве овом врстом проучавања јесу запажања која се односе на организовани систем набавке сировина и дистрибуцију алатки у простору. Да поједноставимо: да ли су становници Вира одлазили на унапред позната места експлоатишући наменски одређене врсте стена и минерала? Да ли су "увезли" нове технолошке импулсе у изради алатки са сечицом које недвосмислено служе за обраду дрвета? У каквој вези се налазе са околним насељима, да ли се може говорити о континуираном боравку, или је одсуство алатки са сечицом са насеља Власац питање мање хронолошког колико функционалног карактера? На сва ова питања аутор не одговара до краја с обзиром да је реч о издвојеној врсти материјала, али се упушта у нови рукавац посматрања насеља Лепенски вир.

У време публиковања двотомне монографије о оближњем насељу Власац (Д. Срејовић, З. Летица 1978) анализе материјала указивале су на сезонски карактер, тако да студија Драгане Антоновић, са јасно раздвојеним алаткама локалне мезолитске традиције и нових ранонеолитских облика, чини причу о насељу слојевитијом. Конкретна тумачења око начина подизања кућа или духовног наслеђа старе културе која са поштовањем "прихвата" ново дајући му улогу гробног прилога јесте веома блиска асоцијација човеку данашње ере. Колико пре неколико година средства дигиталне технологије била су привилегија стручњака или богатих појединаца. Данас су део мобилијара просечне породице.