Лојалност Дејтонском споразуму

Да у Србији постоји центар за распарчавање српског језика и да он, под називом Одбор за стандардизацију српског језика, делује у Српској академији наука и уметности, то се види у књизи Српски језик у нормативном огледалу, коју су приредили Бранислав Брборић, Јован Вуксановић и Радојко Гачевић, а објавила Београдска књига (2006).

Поднаслов ове публикације гласи: 50 одлука Одбора за стандардизацију српског језика. Међу одлукама има и оних које су корисне, као и оних које су ирелевантне. У некој нормалној историјској ситуацији, бављење језичким ситницама, недоумицама и финесама стварно има смисла. Али, прве две одлуке не тичу се ситница и, за разлику од осталих, од стратешког су значаја. Оне су погубне јер поричу идентитет и интегритет српског језика. Првом одлуком легализује се новопроглашени бошњачки језик, уз већ "признати" – "хрватски" језик. Другом одлуком испољен је негативни однос према српској филолошкој традицији. Ове две кључне одлуке су у међусобној сагласности. Обе воде ка распарчавању српског језика, а последично, и ка распарчавању српског народа.

Босански или бошњачки

У првој одлуци, која је прихваћена 13. фебруара 1998. под насловом Бошњачки или босански језик; сат или час; јеврејски, хебрејски (језик) или иврит, индиректно је извршено признавање бошњачког језика. Пошло се од тога као да такав језик заиста постоји и само му треба одредити право име. Одбор за стандардизацију видео је свој задатак само у томе да одговори на питање да ли га треба звати босански или бошњачки. Тако је једно од капиталних питања за српску лингвистику, које се тиче идентитета и интегритета српскога језика, добило исти третман као и питање да ли треба писати сат или час. Учињено је то у име новоустановљеног принципа да је језички стандард исто што и национални језик.

По овом принципу, који важи само за српски језик, имплицитно је речено: колико језичких стандарда, толико језика. Чим буде утврђен црногорски језички стандард, и он ће од овог Одбора, из истих квазипринципијелних разлога, бити проглашен за посебан језик.

Познато је да и енглески језик има више стандарда; да се британски енглески разликује од америчког енглеског, као и од аустралијског енглеског. Али у свим случајевима то је увек енглески језик. Исказујући слепу лојалност Дејтонском споразуму, који се и није бавио питањима језика, али је био потписан, тобоже, на четири језика: српском, хрватском, бошњачком и енглеском, српски лингвисти се нису потрудили да покажу да је тај Споразум писан на само два језика: на енглеском (у америчком језичком стандарду) и на српском (у српској, хрватској и бошњачкој верзији). Израз бошњачки језик до Дејтона постојао је само три ратне године, а онда је тај израз стекао исти статус са изразом српски  језик. И то тако што су га српски лингвисти експлицитно подржали. Израз хрватски језик с правом се односи на чакавско или кајкавско наречје; али тим наречјима није писан Дејтонски споразум. Писан је у хрватској стандарднојезичкој верзији српског језика.

Дејтонски документ нису писали лингвисти већ политичари. Али прву одлуку Одбора за стандардизацију српског језика писали су официјелно репрезентативни српски лингвисти. И они су стандарднојезички израз Хрвата и Муслимана ставили у исти ранг са српским народним и књижевним језиком.

Ако је језик којим нам се преко телевизије обраћа Расим Љајић бошњачки, а језик којим говори Ивана Дулић Марковић – хрватски, који је онда српски језик? Јесу ли Вук и Шантић писали бошњачким или српским језиком? Репрезентативни српски лингвисти као да нису свесни шта оваквим својим одлукама приређују свом језику и свом народу. Последице овакве језичке политике стварају хаос. На северу Бачке, на пример, мерено нормалним лингвистичким критеријима, говоре се два језика: српски и мађарски. Али наопаким лингвистичким одлукама даје се за право произвољним политичким ставовима који кажу да се тамо говори: мађарским, српским, хрватским, буњевачким, црногорским, југословенским језиком, а можда и некако другачије. Не верујем да би ико озбиљан у научном свету поступио овако као Одбор за стандардизацију српског језика у својој поменутој одлуци.

Зашто српски лингвисти тако раде? Зато што тако ради идејни центар за распарчавање српског језика у Загребу који је српским лингвистима дотурио идеју о стандардизацији као врховном језичком закону. Довољно је погледати Нову декларацију Хрватске академије наука и умјетности (од 23. вељаче 2005), па видети да су у њој сви ови језици (тј. "хрватски", "бошњачки", "црногорски" и српски) третирани као стандардно посебни, а генетски "блиски" језици. У овој Декларацији се само не помиње буњевачки, који је већ помињан од неких чланова Одбора за стандардизацију српског језика. Нико није упитао: а где су се изгубили језици: славонски, словински или далматински или дубровачки? На идеји о стандардизацији, као основи за разликовање националних језика, српски лингвисти су одрадили задатак који су добили из Загреба. Зар онда није тачно да САНУ, у овом језичком домену, и даље делује као пуки огранак ХАЗУ?

Штосмајеровске идеје

Друга одлука Одбора за стандардизацију зове се У одбрану достојанства српске језичке науке. Она је донета 11. августа 1998. То је полемички текст којим се реаговало на појаву документа Слово о српском језику, потписаног именима 14 српских филолога и књижевника међу којима је и моје име. Главна идеја покрета за обнову србистике и Слова о српском језику, јесте: да Срби треба да се окану штросмајеровске (хрватске) идеје југословенства и да се окану јагићевске идеје сербокроатистике; да се врате својим славистичким и србистичким коренима, а пре свега ставовима главног репрезентанта србистике Вука Стефановића Караџића. По овој филолошкој оријентацији Срби су објективно, као и други европски народи, одређени својим језиком и, као и други европски народи, и Срби су вишеконфесионалан народ.

На основу тих ставова, српски језик и српски народ не могу се произвољно распарчавати, као што се по конфесионалној и регионалној основи не распарчавају ни други европски језици и народи.

Одбор за стандардизацију српског језика је својом првом одлуком  признавао језике које србистика не би могла признати као посебне језике. Својом другом одлуком, овај Одбор се показао ревносним у затирању српске филолошке традиције. Одбор је јавности јасно поручио: Треба одбацити славистичку и српску филолошку традицију (србистику) из прве половине 19. века, коју симболизује Вук Караџић. Дакле, треба одбацити онакву традицију какву у својим националним филологијама, постојано чувају сви словенски народи. Ниједна од тих националних филологија није довела до тога да се њихови национални језици распарчају на четири и више језика.

Отуда ниједан словенски народ и није доживео судбину Срба у 20 веку: да се делови истојезичног народа окрену једни против других. По другој одлуци овог Академијиног Одбора, испада да се треба држати традиције творца сербокроатистике Ватрослава Јагића из друге половине 19. века која је српском језику наметнула двонационално име. Ова традиција је, такорећи до јуче, говорила: да хрватска наречја (чакавски и кајкавски) са српским наречјем (штокавским) чине један народни језик. Па је затим говорила да су четири народа: Срби, Хрвати, Црногорци и Муслимани створили исти народни и књижевни језик штокавски. Па је, најзад, смислила да та четири народа, од којих су два створена у Титово време, имају четири посебна национална језика који су сви штокавски.

Делујући  "у име достојанства српске језичке науке", Одбор је подржао распарчавање српског језика. Његов је главни резултат: да су се од некада једног српског језика направила бар четири. Учинио је тачно оно што му је пројектовано у ХАЗУ. Израз српски језик, по њима, сада означава само парче стварнога српског језика: оно које се добија када се од њега одузму "хрватски", "бошњачки" и "црногорски".

Нека ђаволска памет је смислила да се рад овог Одбора легитимитзује тако што ће иза њега стати готово све српске научне и високошколске установе. Споразум о његовом оснивању потписали су: САНУ, ЦАНУ, АНУРС, Матица српска, Институт за српски језик САНУ, Филолошки Факултет у Београду, Филозофски факултет у Новом  Саду, СКЗ, Филолошки факултет у Приштини, Филозофски факултет у Нишу, Универзитет у Крагујевцу, Филозофски факултет у Никшићу, Филозофски факултет у Српском Сарајеву, Филозофски факултет у Бања Луци. Вештом манипулацијом, сви ови потписници стављени су у функцију туђе политике. Исте оне политике која је довела до разбијања Југославије и која је наставила да Србима разбија оно што Србе свих вера и регија још увек спаја: њихов језик.