Клизави пут војне неутралности

Ако се лобисти НАТО-а и проруска школа слажу у нечему онда је то да грађани Србије на референдуму треба да одлуче о евентуалном учлањењу наше земље у војно-политичке савезе или задржавању садашњег статуса неутралности. С тим да до евентуалног расписивања референдума грађанима треба подарити још много часова морално-геополитичке наставе.

То посебно важи за ове прве, јер према последњем редовном месечном истраживању „Ипсос Стратеџик маркетинга”, само осам одсто пунолетних грађана Србије има позитиван став о НАТО-у, али би скоро дупло више њих (15 одсто) гласало за учлањене Србије у западну војну алијансу.

О братству по оружју са Русима нису рађена истраживања и зато власти у Београду одлажу било какво изјашњавање о упису у НАТО или „руски НАТО”, кокетирају с једнима и другима, јер тако могу да се ценкају, као млада која је решила да се уда, али није сигурна за кога.

Питање је, међутим, колико та игра намигивања може да потраје, у глобалној утакмици слонова, када НАТО показује очигледан интерес да заокружи своју сферу интереса на Балкану, где му још недостају веома наклоњене Црна Гора и Македонија, уз компликовану БиХ. Русија, са друге стране, покушава да утиче на нас, што понудом кредита или цевима гасовода „Јужни ток”, што подсећањем на бомбардовање Југославије 1999. године, уз показивање заједничке православне крштенице.

Чак и да шеф посланичке групе СРС Драган Тодоровић није открио да му је руски премијер Владимир Путин током недавне посете Београду рекао да Србија има право да одлучи којим ће путем ићи, али да ће Русија, уколико Србија буде ушла у НАТО и у њој буде размештен ракетни штит, бити присиљена да своје потенцијале усмери на територију Србије, датум Путинове посете је био више него симболичан: дан уочи годишњице напада НАТО-а на Србију.

Ако се сложимо да је потпредседник САД Џозеф Бајден у Београду поручио председнику Борису Тадићу да услов уласка Србије у ЕУ није и чланство у НАТО (није процурило да је било другачије), генерални секретар НАТО-а Андрес Фог Расмусен нема ту филингранску дипломатску изнијансираност када изјављује да се у његовој дугорочној визији држава западног Балкана, интегрисаних у евроатлантске структуре, налази и Србија.

Да су врата алијансе отворена за Србију рекла је и амбасадорка САД у Београду Мери Ворлик по ступању на дужност, што су понављали и њени претходници, па када амбасадор Руске Федерације Александар Конузин узврати да би упис Срба у то чланство представљао претњу Русији, уз недавну мистериозну вест „Гласа Русије” да је Србија један од највероватнијих кандидата за улазак у Организацију договора о колективној безбедности (ОДКБ), није тешко уочити да то фино завртање руке владајућем Београду од једних и других постаје све мање нежно.

Политички аналитичар Обрад Кесић, међутим, сматра да такво додатно интересовање Вашингтона и Москве за коначно „војно венчање” са Србијом не представља притисак већ – нестрпљење.
– Пут садашње неутралности Србије се сужава, јер су односи НАТО-а и Русије захладили. САД и даље имају амбицију да распореде ракетни штит по Европи, што Русија сматра агресивним чином, па Москва тражи начине да притисне Вашингтон и Европу преко својих специфичних интереса. У тој дипломатској борби, свака страна тражи све већи број савезника. Србија се држи неутралности, али незванично, из врха власти у Београду, стижу контрадикторне поруке: једна намењена Бриселу и Вашингтону, првенствено из Министарства одбране, да је будућност Србије везана за евроатлантску будућност.

Друга порука владајућег Београда упућује се Москви из Министарства спољних послова и једног дела владајуће коалиције – да је Србија чврсто везана за позицију неутралности или специјалних односа базираних на традицији и историји – указује Кесић и напомиње да та контрадикторност није резултат државне стратегије којом би се збунили савезници, већ недостатак друштвеног и политичког консензуса о томе где ће Србија бити за наредних пет или десет година.

Према Кесићевом предвиђању, ако Русија крене да озбиљно изграђује свој војни савез (Кесић није сигуран да ли је ОДКБ само тактика Москве у дипломатским играма са САД), притисак на Београд ће бити још интензивнији.

– Од нас ће тражити да на неки начин будемо присутни у том савезу, неком руском пандану Партнерству за мир, чији је члан Србија, као и Русија. Ако се Србија држи неутралности, онда мора постати неформални члан и једног и другог савеза – прецизира Кесић.

Аналитичар фонда Стратешке културе из Москве Драгомир Анђелковић сматра да је руски интерес, као и наш, стицање статуса посматрача у парламентарној скупштини ОДКБ. Анђелковић каже да Москва позива Србију да буде посматрач, а не члан  у „руском НАТО-у”.

– Неутралност потврђена на референдуму не би била угрожена статусом посматрача код Руса и чланством Партнерства за мир – напомиње Анђелковић.

(/slika2)Према његовој оцени, Србија је једина земља у дворишту НАТО-а која се није определила и самим тим НАТО ту зону жели да затвори. За Анђелковића је изненадно интересовање ОДКБ-а за Србију, пласирано у руским медијима, додатна мистификација, јер тај савез ван постсовјетског простора не показује велики интерес да се шири.

Иако је међу овдашњим аналитичарима та порука схваћена као још један пробни балон из Москве ка Србији, али пре свега Западу, Анђелковић каже да та спекулација није званичан став Русије.

– И да хоћемо да уђемо тамо, не бинас примили – указује он, тврдећи да Србија не сме постати члан ни НАТО-а ни ОДКБ-а.

– Војно-политички савези су створени да би једног дана водили ратове, а не да би били хуманитарна друштва – констатује Анђелковић.

Ако неутралност Србије иде на руку руском предлогу новог модела европске безбедности, који је по многим мишљењима за Кремљ најважнија спољнополитичка иницијатива, директорка центра за Евроатлантске студије Јелена Милић каже да јој је било интересантно како су руски званичници пре Путинове посете Београду убацили у јавну расправу у Србији управо ово питање.

– НАТО, ЕУ И ОЕБС су још пре две или три године рекли, директно или индиректно, да од тога нема ништа и мислим да је било уцењивачки од стране руских званичника да од наше стране траже изјашњавање о предлогу који је већ пасе. Јер тиме стављају Србију не само пред избор „НАТО или руска подршка”, већ и „чланство у ЕУ или руска подршка” – објашњава Милићева.

Да, рећи ће они наклоњенији источној страни. Али, бар нас нису бомбардовали.

И зато ће сага о Србији, оваквој каква је, и њеном балансирању на клизавом путу неутралности, тек да се настави, јер дилема ком се царству приволети, источном или западном, није нарочито нова. Траје неколико векова.
 ------------------------------------------------------------------------

Квака 22: Предајте се, опкољени сте

Бивши министар спољних послова СРЈ Владислав Јовановић изјавио је јуче, на скупу „Атлантске интеграције – предности и недостаци”, у организацији Центра за развој међународне сарадње, да се „квака 22” у политици НАТО према Србији, налази у чињеници да ће евентуалним пријемом Црне Горе, Македоније и БиХ, наша земља бити окружена чланицама НАТО.

– Зато се Алијанса понаша по принципу: Опкољени сте, предајте се – рекао је Јовановић, указујући да је организацијом предстојећег самита НАТО у Београду, Србија нарушила своју прокламовану неутралност верификовану у парламенту.

-----------------------------------------------------------

Брже него у ЕУ

– У НАТО можемо ући брже него у ЕУ и чланством би Србија заштитила своје националне, економске и безбедносне интересе – рекао је Владан Живуловић, председник Атлантског савета. Према његовим речима, недостатак савезника и погрешне политичке одлуке деведесетих година довеле су Србију у позицију пораженог.

-------------------------------------------------------------------

Шведска над Либијом

Говорећи о разликама НАТО и ОДКБ, уредник Евроатлантске ревије Данијел Шунтер каже да је руски савез организација која је још увек у повоју, док НАТО постоји већ више од шездесет година. За разлику од НАТО, ОДКБ нема јасну војну команду и структуру. Под окриљем ОДКБ се повремено одржавају заједничке војне вежбе и постоје планови стварања заједничког система заштите ваздушног простора.

– Страхови да улазак у НАТО аутоматски значи учешће у ратовима широм света, инсталирање страних војних база или нуклеарног оружја су разумљиви али нису основани. Узмимо као пример актуелну војну операцију НАТО-а у Либији. Немачка је истакнута чланица ЕУ и западне алијансе па ипак не учествује у тој операцији. Исти случај је и са Словачком. Нити учествује у тој операцији, нити се на њеној територији налазе стране базе иако је у НАТО-у. За разлику од Немаца и Словака, неутрална Шведска учествује са авионима у операцији надзирања зоне забране летења над Либијом – напомиње Шунтер.

Према његовим речима, то само говори да данас ни неутралност не значи да нећете учествовати у неком сукобу, нити да чланство у НАТО нужно значи обавезу да се ратује по свету.

– И ОДКБ и НАТО окупљају географски повезане државе које имају сличне проблеме и изазове, што довољно говори о томе да ли је логичније да се безбедносно повезујемо са Букурештом и Будимпештом или са Ташкентом и Душанбеом – напомиње уредник Атлантске ревије.

А. А.

Aлександар Апостоловски

-----------------------------------------------------------

КАРЛОВ УГАО

• Нисмо ми толико неутрални, колико смо неутрализовани.

• Нама су Руси океј, а Американци харашо.

• Четници би у НАТО, али партизани не дају.

• И Буриданов магарац се ломио између два стога сена.

• Ми смо умиљато јагње, али између два овна на брвну.

•Шта ће нама савезници? Ми сваки пораз обавимо самостално.

•Русија или НАТО? Да!

• Поразили смо НАТО. И зашто бисмо се сада учлањавали у ту губитничку организацију?

• Бићемо, бре, Швајцарска. Толико о сиру и војној музици.

• Не треба нам НАТО. Ако затреба, сами ћемо да се бомбардујемо.

Драгутин Минић