Љуте ране крупних бизнисмена

Код нас су се у фирми црвене лампице угасиле, јер смо готово преполовили дуг. Овим речима бизнисмен Зоран Дракулић описао је тренутак када је компанију извукао из кризе. На крају 2009. године, према „Економистовом” истраживању Топ 300, нашао се на листи десет најзадуженијих крупних капиталиста. У међувремену, одлучио је да задужење смањи, уместо да га повећа, али се и одрекао и доброг дела власништва у компанији.

– Била је то рационална одлука. Из жеље да сачувам фирму, морао сам то да учиним. Јер, постојала је реална опасност да се уђе у нови циклус кризе – описује Дракулић зашто је донео такву одлуку.

Кад за неколико месеци буде објављена листа Топ 300, његови биланси ће сигурно изгледати здравије него лане, али одрицање од већинског власништва била је цена коју је платио.

У међувремену, дугова се једним делом решио и Мирослав Мишковић, власник Делта холдинга, који је крај 2009. године дочекао као први на листи најзадуженијих крупних капиталиста. Јер, пре неколико месеци за 900 милиона евра продао је „Делта Макси” белгијском „Делезу”. Новац од трансакције је бар једним делом искористио да смањи дуговања која су последњег дана 2009. године износила око 900 милиона евра. Дугови су претили да потопе и пословну империју Ђорђија Ницовића, власника „Ирва инвестиција”. Због кризе, његови пословни рачуни су последњих година блокирани, а да би избегао банкрот Ницовић је повериоцима доставио план реорганизације који подразумева да дугове врати у наредних пет година. На списку првих десет лане су се нашли и Викторија група, Инвеј, Верано, Нибенс, Фармаком, МК група и Руднап. Према анонимном сведочењу једног од тих капиталиста, ситуација је сада у већини ових предузећа још гора.

Према последњим подацима, укупан дуг привреде износи око 20 милијарди евра. Ако је највећима најтеже, треба ли сви учесници у српском привредном животу да се забрину због прилагођавања времену после кризе и кога ће највише то да заболи? На ово питање, од различитих економиста чују се и различити одговори. Према мишљењу једних, несаница ових бизнисмена не треба да нас се тиче, јер никакву вајду нисмо ни имали од њиховог профита кад су се богатили и зашто би их сад жалили. Поготово због њихових губитака. Други, пак, не мисле тако. Јер, ако је великима оволико тешко, онда то значи да је малима још теже. Само што нико не чује. Зато сматрају да из овакве ситуације нико неће изаћи без рана: ни привреда, али ни банкарски сектор.

Један из редова крупних капиталиста, такође, сматра да ће банке морати да поднесу део терета и да су оне сада у највећем ризику. Јер, ако дугови не буду могли да се наплате и банкари ће бити на губитку, оцењује.

Како су уопште крупни капиталисти доспели у овакву ситуацију?

– Тако што смо куповали фирме у време кад је тржиште било сасвим другачије. Пре кризе је све изгледало релативно јефтино и лако. Десило се да те инвестиције сада не праве паре – каже један од њих анонимно.

Без имена и презимена добар део њих ће рећи и да не виде излаз за српску привреду, јер је тржиште корумпирано, бирократизовано, неликвидно…

Махмуд Бушатлија, консултант за страна улагања, сматра да је незнање, осим кризе, било један од узрока великих проблема у које су запали најмоћнији привредници.

– Бити крупан капиталиста значи много и знати. Нормално је да они који су се лако и брзо обогатили током кризе брзо – пропадну. Јер њихове инвестиције су углавном шпекулативног карактера и они нису успели да их заврше у претходном периоду – објашњава.

Његов колега, Милан Ковачевић, не мисли тако. Он каже да је свака инвестиција шпекулативна и да у тој чињеници нема ништа лоше. Шта је рђаво, пита, ако неко очекује да заради куповином неке фирме, објашњава.

– Погрешно је то чак звати и борбом за профит, јер је ту реч о додатој вредности – истиче он.

Он додаје и то да пре кризе велики привредници нису могли да улажу у енергетику или телекомуникације, на пример, јер су та места на тржишту већ била попуњена. Зато га каже и не чуди што су углавном улагали у некретнине. Међутим, ту и лежи узрок проблема многих, јер су цене током кризе пале, а приноси значајно смањени.

– Сви који су у већој мери инвестирали тако што су се задуживали сада су у кризи. Проблем имају и мали и велики привредници. Онај ко је купио једно предузеће, па на бази те имовине узео кредит да би пазарио другу, па трећу фирму, е тај сад има велики проблем. Међутим, оно што је олакшавајућа околност јесте што држава највише помаже највећима. Верујем да су субвенционисане кредите највише и користили крупни капиталисти – оцењује Ковачевић.

Махмуд Бушатлија каже да се нико са списка првих десет најзадуженијих из кризе неће извући без љутих рана. Према његовој оцени, то може да буде и добро, јер су појединци привилегије на тржишту стицали уз помоћ политике или монопола. Зато га, каже, актуелна кукњава не узбуђује много.

Ипак, подаци Народне банке Србије показују да највећа дуговања према банкама има сектор трговине на велико и мало. Изражено у еврима, на крају јула 2010. године тај дуг је износио око две милијарде евра.

Аница Николић