Књига "пронашла" власника

КРАЉЕВО – Судбина увек погађа човека тамо где је шкакљив... Тако се почесто каже, а да у томе има и истине говори готово невероватан случај из Краљева, такав склоп околности којег нема ни у "крими" романима. Десило се, ето, да Дејана Чочановић, која од 1995 године, од сукоба на Косову и Метохији, живи у Краљеву и да недавно на овдашњој пијаци купи једну књигу која је несумњиво потекла баш из њеног бившег стана у Призрену, из витрине у којој ју је чувао њен свекар Сретен, пошто је њоме као добар ђак од школе дариван.

Породица Сретена Чочановића, односно он, његова супруга Микица, син Саша, снаха Дејана и њихова деца Игор и Исидора избегли су из Призрена током 1996. године. У ствари, у Краљево је најпре, још половином 1995. године дошла Дејана, јер јој се, као дипломираном фармацеуту, указала прилика да овде добије посао. После неколико месеци сви су напустили Косово и Метохију, а последњи је из призренског стана у Метохијској улици број 47 отишао Саша. Било је то пред само бомбардовање и долазак међународних снага. Он је, као висококвалификовани мајстор "Електроистока", одрадио последњу смену на трафо-станици у месту Нашац, тамо на самој граници са Албанијом, а онда сео у камион који је возио млеко за Краљево и никад се више у Призрен није вратио. Уосталом, нико од њих тамо већ деценију није одлазио.– Да вам не причам о тим избегличким мукама – каже Дејана – о томе како и данас, иако сам рођена у Београду али одрасла у Призрену, сањам да шетам шадрваном... Велика је то туга, носталгија... Но, овде смо се некако, ипак, снашли. Муж ми се после годину дана запослио у "Електросрбији", ја радим у једној приватној апотеци. Свекар је доле продао неку имовину и у Краљеву, у Карађорђевој улици смо купили руинирану кућицу коју сада уређујемо и усељавамо се. Из оног стана у Призрену нисмо успели, такорећи, ни све породичне фотографије да донесемо.

Дејана нам даље објашњава да јој је одувек хоби читање књига, чита углавном класику.– Волим то дружење са књигом, тамо смо имали породичну библиотеку и зато овде често од уличних продаваца купим за мале паре понеку стару књигу, иако је често без корица и пожутелих страница. Тако је било и недавно, доле на пијаци купила сам од једног продавца, мислим да је био Ром, ове приповетке Радоја Домановића. Платила сам је двадесет динара и одмах видела да је баш стара, издање је "Народне књиге" из 1953. године. Сматрала сам да је добро да је имам, расту деца, требаће им...

Дејана је дошла кући, мало књигу очистила и, као фармацеут, корице чак дезинфиковала а тада је, каже, баш привукло да прочита посвету која се налазила на првој страници кад се корице отворе.– У почетку нисам могла да верујем, најежила сам се, не могу то узбуђење да вам објасним...

Тамо, показује нам Дејана, пише: "Наставнички савет Прве реалне гимназије у Призрену награђује овом књигом Чочановић Сретена, ученика 3/2 разреда за добро учење и примерно владање". Испод овог текста уписан је датум 12. 6. 1955. године, а потписао се разредни старешина М. Маниташевић.– Пошто једноставно нисам могла да поверујем –додаје Дејана – да се на овај начин књига из наше библиотеке нашла поново у нашој кући, покажем то одмах мужу. Онда смо обоје помислили да случајно није неки други човек са истим именом и презименом, али израчунамо – све се према његовим годинама слаже... Онда су све дилеме нестале кад сам књигу показала свекру а он се чак сетио и објаснио нам где је у витрини стајала.