Допунски рад и конкуренција у здравству

Кроз допунски рад лекара преламају се и иначе компликовани и неуређени односи између државног и приватног сектора здравства, као последица неприхватања чињеницеда оба секторачинејавну службу и да, у складу с тим, имају своје место у систему здравствене заштите. У тим односима држава се често беспотребно ставља на страну државног сектора под изговором да штити осигуранике и грађане, а уствари покрива многе нерационалностии по сваку цену чува постојећу мрежу државних здравствених установа.

У вези с допунским радом треба решити питања од значаја заодноселекара с послодавцем код кога лекар ради пуно радно време, као икод кога допунски ради.Сваки послодавац има своје пословне интересе које би требало да штити. Сазнање послодавца да његов запослени ради и код другог послодавца, по правилу,изазива сумњу – да ли запослени радом код другог угрожава пословне интересе првог послодавца. Ако је у питању лекар као најважнији актерздравствене делатности, сумња је тим већа. Први послодавац ће се бринути да лекар који ради на два места не одвлачи пацијенте другом послодавцу и да му на тај начин не смањује обим делатности, а тиме и доходак. У нашој стварности та бојазан је минимална, јер не постоје тржишни односи у здравству, а код државних здравствених установа је и излишна, јер с изузетком стоматолошке заштите, раддржавнихздравственихустановаздравствено осигурање плаћа без обзира на учинак. Штавише, њихов је интерес да им неко други збрињава пацијенте, јер узунапред утврђенеприходетимесе смањују њихови трошкови.

Допунски рад лекара одражава се и на положај пацијената.Лекар са допунскимстатусом заинтересован једа пацијенти,који се јављају код њега у здравственуустановуу којој ради пуно радно време, долазе и тамогде допунски ради. Да би се то постигло лекарможе користити свој углед, а тада су пацијенти склони да се помире с његовим предлогом да здравствену услугу користе у допунском раду. Ова појава може имати и материјалне последице за осигуранике ако они имају право на здравствене услуге на терет осигурања. Изостанком здравствене услуге у здравственој установи која ту услугу осигуранику пружабесплатно а наплаћује је од здравственог осигурања, осигураник је принуђен да плаћа приватној пракси у којој лекар допунски ради.

Занимљивоје да постојећи закон, који регулише ову област,није прописао давање претходне сагласности за допунски рад,иако је то важнопитање у односима послодавца код кога здравствени радник ради пуно радно време и другог послодавца код кога ради допунски.Та незаинтересованост законодавца указује да у нашем здравству не постоје тржишни односи у пожељној мери,а не постоји ниинтерес здравствених установа за туврстузаштите, зато штоим још увек није неопходно да се у већој мери боре за пацијенте, будући даим од тогане зависи доходак.

Конкуренција би требало да буде важна и за здравствену делатност. Наиме, лекар у својој здравственој установи може стећи важна знањау медицинским процедурама, па та здравствена установа треба да будезаинтересованада овазнања лекар не користи допунским радом у конкурентској установи. Други пример је очигледнији. Радећи код послодавца, лекарстичеодређени бројпацијената. Послодавац може претрпети штету ако ови пацијенти почну да користе здравствену заштиту у другој здравственој установи у којој исти лекар допунски ради.

Кроз могућност коришћењадопунског рада сучељенису, дакле, заједнички и посебни интереси здравствене службе у државној и приватној својини.У том сучељавању треба да се на нов начин утврди положај приватног и државног сектора, а посебно да се успоставе,у одређенојмери, тржишни односи који ће појачати конкуренцију до степена кадаона позитивно утиче на ефикасност и квалитет здравствене заштите. Осигурању треба дати слободу да за своје сауговораче само бира даваоца здравствених услуга. Сауговарач осигурању може бити и државни и приватни сектор здравствене службе. Једини критеријум при избору сауговарачатреба да будеекономски интерес комбинован са интересом осигураника да добијеквалитетнуи ефикаснуздравственузаштиту.

Стварањем услова за слободно уговарање здравствених услуга између осигурања и даваоца здравствених услуга обезбедиће серавноправан положај државног и приватног сектора здравства у систему здравствене заштите.