Dopunski rad i konkurencija u zdravstvu

Kroz dopunski rad lekara prelamaju se i inače komplikovani i neuređeni odnosi između državnog i privatnog sektora zdravstva, kao posledica neprihvatanja činjeniceda oba sektoračinejavnu službu i da, u skladu s tim, imaju svoje mesto u sistemu zdravstvene zaštite. U tim odnosima država se često bespotrebno stavlja na stranu državnog sektora pod izgovorom da štiti osiguranike i građane, a ustvari pokriva mnoge neracionalnostii po svaku cenu čuva postojeću mrežu državnih zdravstvenih ustanova.

U vezi s dopunskim radom treba rešiti pitanja od značaja zaodnoselekara s poslodavcem kod koga lekar radi puno radno vreme, kao ikod koga dopunski radi.Svaki poslodavac ima svoje poslovne interese koje bi trebalo da štiti. Saznanje poslodavca da njegov zaposleni radi i kod drugog poslodavca, po pravilu,izaziva sumnju – da li zaposleni radom kod drugog ugrožava poslovne interese prvog poslodavca. Ako je u pitanju lekar kao najvažniji akterzdravstvene delatnosti, sumnja je tim veća. Prvi poslodavac će se brinuti da lekar koji radi na dva mesta ne odvlači pacijente drugom poslodavcu i da mu na taj način ne smanjuje obim delatnosti, a time i dohodak. U našoj stvarnosti ta bojazan je minimalna, jer ne postoje tržišni odnosi u zdravstvu, a kod državnih zdravstvenih ustanova je i izlišna, jer s izuzetkom stomatološke zaštite, raddržavnihzdravstvenihustanovazdravstveno osiguranje plaća bez obzira na učinak. Štaviše, njihov je interes da im neko drugi zbrinjava pacijente, jer uzunapred utvrđeneprihodetimese smanjuju njihovi troškovi.

Dopunski rad lekara odražava se i na položaj pacijenata.Lekar sa dopunskimstatusom zainteresovan jeda pacijenti,koji se javljaju kod njega u zdravstvenuustanovuu kojoj radi puno radno vreme, dolaze i tamogde dopunski radi. Da bi se to postiglo lekarmože koristiti svoj ugled, a tada su pacijenti skloni da se pomire s njegovim predlogom da zdravstvenu uslugu koriste u dopunskom radu. Ova pojava može imati i materijalne posledice za osiguranike ako oni imaju pravo na zdravstvene usluge na teret osiguranja. Izostankom zdravstvene usluge u zdravstvenoj ustanovi koja tu uslugu osiguraniku pružabesplatno a naplaćuje je od zdravstvenog osiguranja, osiguranik je prinuđen da plaća privatnoj praksi u kojoj lekar dopunski radi.

Zanimljivoje da postojeći zakon, koji reguliše ovu oblast,nije propisao davanje prethodne saglasnosti za dopunski rad,iako je to važnopitanje u odnosima poslodavca kod koga zdravstveni radnik radi puno radno vreme i drugog poslodavca kod koga radi dopunski.Ta nezainteresovanost zakonodavca ukazuje da u našem zdravstvu ne postoje tržišni odnosi u poželjnoj meri,a ne postoji niinteres zdravstvenih ustanova za tuvrstuzaštite, zato štoim još uvek nije neophodno da se u većoj meri bore za pacijente, budući daim od togane zavisi dohodak.

Konkurencija bi trebalo da bude važna i za zdravstvenu delatnost. Naime, lekar u svojoj zdravstvenoj ustanovi može steći važna znanjau medicinskim procedurama, pa ta zdravstvena ustanova treba da budezainteresovanada ovaznanja lekar ne koristi dopunskim radom u konkurentskoj ustanovi. Drugi primer je očigledniji. Radeći kod poslodavca, lekarstičeodređeni brojpacijenata. Poslodavac može pretrpeti štetu ako ovi pacijenti počnu da koriste zdravstvenu zaštitu u drugoj zdravstvenoj ustanovi u kojoj isti lekar dopunski radi.

Kroz mogućnost korišćenjadopunskog rada sučeljenisu, dakle, zajednički i posebni interesi zdravstvene službe u državnoj i privatnoj svojini.U tom sučeljavanju treba da se na nov način utvrdi položaj privatnog i državnog sektora, a posebno da se uspostave,u određenojmeri, tržišni odnosi koji će pojačati konkurenciju do stepena kadaona pozitivno utiče na efikasnost i kvalitet zdravstvene zaštite. Osiguranju treba dati slobodu da za svoje saugovorače samo bira davaoca zdravstvenih usluga. Saugovarač osiguranju može biti i državni i privatni sektor zdravstvene službe. Jedini kriterijum pri izboru saugovaračatreba da budeekonomski interes kombinovan sa interesom osiguranika da dobijekvalitetnui efikasnuzdravstvenuzaštitu.

Stvaranjem uslova za slobodno ugovaranje zdravstvenih usluga između osiguranja i davaoca zdravstvenih usluga obezbediće seravnopravan položaj državnog i privatnog sektora zdravstva u sistemu zdravstvene zaštite.