Започете реформе морају бити неповратне

Десет година, колико домаћи и међународни стручњаци Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) пружају помоћ и савете властима у Србији у изградњи демократских институција, јачању владавине права, слободи медија, као и у вези са повратком избеглица, генерални секретар ОЕБС-а Марк Перин де Бришамбо оцењује као успешне, у току којих је „постигнут велики број прекретница до којих су заједно стигли Мисија ОЕБС-а и власти у Србији”.

У разговору за „Политику” Де Бришамбо наглашава подршку коју је ОЕБС пружио у успостављању нових институција и изради закона о борби против организованог криминала, као и савете у вези са реформом система обуке полицијских службеника који су допринели преласку на систем демократске полицијске службе.

„Успостављање модерне, демократске и одговорне службе полиције, која помаже својим грађанима и штити их, један је од заједничких приоритета. Мисија је такође помогла оснивање Канцеларије тужиоца за ратне злочине, као и посебног већа суда у Београду које има мандате да истражује и гони окривљене за ратне злочине. Као део заједничког рада на унапређењу заштите националних мањина, Мисија ОЕБС-а подржала је обуку ромских асистената у настави, као и ромских медијаторки у здравству. Наш важан посао настављамо и данас, пратећи напредовање Србије ка њеном циљу, чланству у Европској унији.”

Да ли постоје планови да Мисија ОЕБС-с у Србији ускоро буде затворена, или је ниво безбедности, заштите људских права и слобода и даље далеко у односу на европске стандарде?

– Колико ће мисије ОЕБС-а у једној земљи трајати у суштини је питање за владу домаћина те мисије, као и за земље чланице ОЕБС-а. Сваке године обим рада мисије и њен буџет се ревидирају, и морају бити одобрени од свих 56 земаља учесница ОЕБС-а, што укључује и Србију. Током последњих десет година било је доста промена на пројектима и програмима. Све док је наша помоћ потребна, мисија ће наставити са својим радом, али њен програмски правац ће наставити да се прилагођава зависно од потреба земље.

Шта је, по Вашем мишљењу, највећи проблем у функционисању и развоју демократских институција у Србији?

– Скупштина Србије тренутно разматра два важна закона, о финансирању политичких странака, као и о промени праксе по којој партијска руководства контролишу мандате појединачних посланика (такозвана пракса бланко оставки). Ја мислим да ове две иницијативе представљају добре примере који показују да се Србија бави општим институционалним питањима – транспарентношћу и одговорношћу демократских институција.

Да ли Србија може да уради више на унапређењу реформи у области демократизације и безбедности?

– Демократија никада није коначно стање, већ процес унапређења учешћа грађана у процесу управљања. Чињеница да грађани Србије и српски медији очекују брже демократске реформе за мене је и природна и охрабрујућа. Али, на напредак који једна земља чини увек треба гледати на релативан начин, и ја морам да кажем да је пут који је Србија прешла и импресиван и позитиван. Србија није прошла само кроз социјалистички систем него и кроз Милошевићеву деструктивну владавину. Пуно времена је изгубљено. Оно што је битно јесте то да се реформе које су започете не само укорене, већ да постану неповратне.

Имајући у виду проблеме у реформи правосуђа, како оцењујете владавину права и поштовање принципа ОЕБС-а у Србији?

– Успостављање система правосуђа који грађанима гарантује приступ правосудним органима један је од најтежих изазова са којима се суочавају законодавци и они који креирају политику. Србија је постигла важан напредак. Стварање независних тела која надгледају рад судова, Високи савет судства и Државно веће тужилаца, као и проналажење оптималног броја и локација за судове неопходни су елементи независности судова и унапређења приступа правосудним телима. Од децембра 2009. Мисија је пажљиво пратила ове реформе и у великом броју случајева препоручила да се неки од ових елемената и промене. Најважније је да примећујемо континуирани напредак.

Шта је основни задатак српских власти уколико желе да постигну висок ниво заштите људских права?

– Стотине хиљада грађана Србије, који припадају мањинским заједницама, гласало је 6. јуна прошле године да изаберу 19 националних савета националних мањина који имају важне надлежности у области језика, образовања, културе и медија. Потом је 10. октобра полиција Србије штитила право на окупљање током Параде поноса у Београду. Такође, у октобру, локални албански и српски политички лидери договорили су се да створе прву мултиетничку власт у Бујановцу и, колико сам схватио, то добро функционише. Ови догађаји показују да Србија чини солидне напоре да унапреди заштиту права националних мањина. У Србији постоји напредни правни систем, а независне институције су ту да се баве случајевима кршења права. Све су то добри предуслови за континуирано побољшање стандарда заштите мањина.

С обзиром на велики утицај државе и корпорација на медије, као и лош материјални положај новинара, како процењујете степен слободе медија у Србији?

– Ако погледамо резултате Извештаја о слободи штампе за 2011. организације Фридом хаус, Србија има вишу позицију него већина суседних земаља, али је још увек окарактерисана само као „делимично слободна”. Наравно, сваки индекс је само средство за анализирање реалности, али ја бих се сложио са општим закључком: медији у Србији немају ништа заједничко са штампом из доба Милошевића, међутим, притисци, наравно, постоје.

Поменули сте политичке и финансијске притиске. То су проблеми са којим се медији суочавају широм света. Озбиљан проблем у Србији јесте насиље према новинарима. Само прошле године наше мисије су се огласиле поводом заштите новинара, када су постали мете вербалних или физичких напада екстремистичких група. Влада треба да настави са ставом нулте толеранције према таквим случајевима. Најбољи одговор на ову врсту проблема јесте постојање јасног законодавног и политичког оквира који регулише област медија.

Чини се да су проблеми избеглица и интерно расељених лица скрајнути. Да ли сматрате да постоји шанса за значајнији повратак избеглица и интерно расељених?

– Ја се не бих сложио да је проблем избеглица скрајнут. Мултилатерална конференција, чији је домаћин била Србија у марту 2010, означила је обнављање дијалога земаља региона, Србије, Хрватске, Црне Горе и БиХ, у циљу развоја трајних решења за избеглице и интерно расељена лица. ОЕБС, са ЕУ и УНХЦР-ом, активно је учествовао у тим консултацијама и пружамо подршку владама региона да напредују у идентификовању конкретних решења, тако да донатори могу да обезбеде неопходну помоћ. 
Искуство ОЕБС-а у региону указује на то да је тешко предвидети обим стварног повратка. Избеглице и расељена лица имају право на повратак и право на своју имовину. На крају је на њима да одлуче да ли хоће да се врате или да остану где су. Јасно је да што више времена пролази, људима је теже да се врате, будући да имају тенденцију да се често скуће на новом месту боравка. Међутим, њихово право на повратак мора бити заштићено и владе су одговорне да створе услове за повратак.

Како коментаришете став Русије да ОЕБС мора да буде реформисан на начин који организацију преобликује од „прозападно пристрасне”, „усредсређене превише на питања људских права”, у моћног чувара безбедности?

– Све државе учеснице ОЕБС-а, укључујући и Русију, схватају да безбедност представља баланс између политичко-војне, економске и еколошке, и људске димензије, које су утврђене оснивачким документом ОЕБС-а, Завршним актом из Хелсинкија. Често постоји дебата у ОЕБС-у око равнотеже између ове три димензије. Када је 2008. руски председник Медведев покренуо иницијативу за ширу стратешку расправу о садашњости и будућности европске безбедности, ОЕБС је одмах одговорио. Ова иницијатива одиграла је улогу катализатора у оживљавању паневропског дијалога, и ОЕБС је изразио спремност за разговор о овим и другим питањима кроз покретање Крфског процеса, и састанка који је уследио на самиту у Астани.

Да ли је ОЕБС изгубио своју улогу у енергичној превенцији регионалних сукоба у последњим деценијама?

– Не. Недавно смо у Киргизији јасно показали да је ОЕБС у могућности да се брзо укључи и преузме значајну улогу у спречавању ескалације сукоба, а сада радимо на постконфликтној рехабилитацији. Постоји неколико продужених сукоба у нашем региону на којима стално радимо, и код којих решења, нажалост, нису близу. Одсуство напретка у решавању ових сукоба не значи да нисмо потпуно ангажовани. Као организација која ради на бази једнакости и консензуса свих 56 држава чланица, ОЕБС је такође у великој мери одраз политичких процеса који се догађају у нашем региону.

Ненад Радичевић