Нереална фискална обећања

Током протеклих 20 година доходак по становнику у Србији је, са готово двоструко вишег износа у односу на друге земље у источној Европи, опао на само половину суме коју у овом тренутку постижу те државе.

Ова запањујућа економска чињеница може да објасни због чега су грађани Србије толико незадовољни својим садашњим животним стандардом.

У Србији постоји сагласност да сустизање вишег животног стандарда који омогућавају успешније привреде у источној Европи треба да буде најважнији економски циљ земље.

Такође постоји консензус да овај циљ може да постигне једино привреда са много већим приватним сектором који је способан да извози у много већем обиму него што је то данас случај. Пре 20 година, Србија је (као република бивше Југославије) извозила око 70 одсто своје производње. Данас извози само 25 одсто свега што произведе.

Међутим, трансформисање српске привреде из њеног садашњег неодрживог модела раста заснованог на предимензионираном јавном сектору који фаворизује потрошњу и увоз у модел раста којим доминира приватни сектор који фаворизује штедњу и извоз сложен је и често политички непопуларан задатак.

Друге земље у источној Европи су, на пример Словачка, показале како бележити раст без претерано великих платнобилансних дефицита и без акумулирања великих спољних дугова. Током протеклих неколико година Србија је почела да бележи помаке у том правцу. И могуће је да ће се кроз неколико година кретања тим правцем на посао са Фијатом гледати као на прекретницу у правцу здравијег модела раста.

Међутим, остаје страх од чињенице да су сви српски политичари више него спремни да обећају становништву пречицу до боље животног стандарда кроз нереална фискална обећања, посебно обећавајући неодрживо високе плате у јавном сектору и пензије. Или – сувише ниске порезе. Оваква врста фискалних обећања посебно је примамљива у предизборним периодима.

Током протеклих десет година, према проценама ММФ, фискални трошак једне типичне предизборне године у Србији је износио око три одсто БДП-а. Србија је поново у предизборној години.

Надамо се да ће законски пропис о фискалној одговорности, који је донесен крајем прошле године у измењеном закону о буџетском систему, водити у правцу одговорног и суздржаног фискалног понашања, посебно током политичке високе температуре предизборних кампања.

Фискална одговорност ће бити кључни саставни елемент сваког рецепта по коме би Србија поново постала просперитетна земља. У супротном, ако се фискална одговорност не одржи, Србија ће се вратити на шему на коју се навикла, тј. шему неодрживо високе потрошње и увоза, са малим изгледима да икада досегне животни стандард мудријих и одговорнијих земаља са којима се пореди.

Да би се правила о фискалној одговорности Србије заштитила од могуће високе температуре предизборне политике и обећања, једна свежа идеја о којој се може размислити могла би да буде да главне политичке партије јавно обећају да ће поштовати нова правила о фискалној одговорности.

Ово не би значило да супротстављене политичке странке не могу да износе различите и конкурентске предлоге за потрошњу или опорезивање. Међутим, да би остали доследни обећању у погледу фискалне одговорности, политичари би морали да на убедљив начин покажу да су њихови предлози за потрошњу или опорезивање конзистентни са новим правилима о фискалној одговорности.

Искуство источне Европе са транзицијом је показало да одржив виши животни стандард једино може да се заснива на јавном сектору који је фискално одговоран. Обећање у погледу фискалне одговорности од стране главних политичких странака могло би да помогне да се избегне она врста фискалног популизма која је толико често била обележје протеклих политичких кампања у Србији. Мада политичари у демократији морају да се такмиче идејама, усклађивање ових идеја са новим српским правилима о фискалној одговорности била би права ствар коју би требало учинити.

Алберт Јегер, шеф Мисије ММФ за Србију,

Богдан Лисоволик, стални представник ММФ у Србији