Правда у Србији

Овде се за правдом жуди, а она измиче зато што су неки грађани равноправнији од других. Примерице, једна позната певаљка нагодила се са тужилаштвом да може држави да уплати четвртину новца за који је оштетила извесне појединце док је трговала фудбалерима, па ће јој остатак опростити. Да ли ће јој оштећени опростити? Да ли их је ико питао за мишљење и да ли они праштају пљачкашима својим? Годину дана ће сирота „самохрана мајка”, како у пресуди наведоше часне судије, провести у својој скромној кућици, додуше без заплењеног арсенала оружја. Неће певати на концертима, али ће снимати албуме. Замислите да неки појединац плати четвртину вредности стана, а да онда одбије да плати остатак банци која му је дала стамбени кредит. Да ли би могао да проведе неколико месеци у кућном притвору и задржи стан? Не, остао би и без стана и без уплаћеног новца. Према томе, оно што важи за велику већину грађана Србије, па и за самохране мајке, не важи за цветка зановетка.

Такође, ако би неко од читалаца напао неког човека, који га много нервира, изгазио га и поломио му ногу пред бројним сведоцима, вероватно је да већина не би сматрала да нападача треба осудити само на казну кућног притвора. Наиме, ако бисмо се тако међусобно нападали, а онда ишли у кућни притвор, то би био подстицај агресивним људима да чине сличне милосрдне акте. Изгледа, међутим, да је држава препустила узимање правде у своје руке грађанима. Битно је да грађани раде на физичкој снази, јер треба делити правду. Само је важно да се на време одлучи шта треба ломити: руку, ногу или главу. Потом се костоломац лепо одмори у кућним, а поломљени у болничким условима. Правда је задовољена, јер обојица се одмарају.

Но, шта се збива кад гурате бакљу некоме у уста? Нисте покушали? Плашите се високе казне? Ако је судити по случају једног младића у Србији који је то учинио, нема разлога за страх. Њему је из разуму недоступних разлога суд у Србији првобитну казну од 10 година за учињено злодело угрожавања живота другог човека преиначио у пет и по година. Могуће је да му је веће Апелационог суда као олакшавајућу околност урачунало чињеницу да је за сва времена упропастио не само живот једног човека већ и унесрећио целу његову породицу. Зар нису уосталом добри другови, сви одреда примерни младићи и верни навијачи клуба за који и потписник текста навија, овога јуноше упорно тражили „правду за Уроша”? Наиме, „пандури нису људи већ керови”, па за нападе на њих не треба одговарати. Треба их вређати, тући, злостављати, а најбоље је нахранити их запаљеном бакљом.

Уопште, фудбал је, као продужетак политике, област у којој се правда у Србији понајвише поштује. Ту су усредсређени памет, поштење, софистицираност и децентност. Спортске величине попут Томислава Караџића, Владана Лукића, Вошиног Буторовића, Партизановог Станојевића просто плене џентлменским ставом уопште а посебно према својим противницима. Спорт увек побеђује благодарећи овим рођеним витезовима и победницима.

Писац ових редака је пре двадесетак година сваке недеље обавезно присуствовао свим утакмицама Црвене звезде уживајући у уметности. Наиме, врхунски спорт то јесте, о чему данас најбоље сведоче Новак Ђоковић и други врхунски светски тенисери. Некад су тако бриљирали Роберт Просинечки, Дејан Савићевић, Миодраг Белодедић, Дарко Панчев, пре њих Драган Стојковић Пикси. Тада је, уместо Владана Лукића, европског и светског првака предводио Драган Џајић, којем су права озбиљно прекршена приказивањем снимка привођења целој Србији, и којем је данас заплењена имовина. Он мора да врати све што је наводно узео, јер вероватно није самохрана мајка. Уистину, много се тога од 1992. променило. Југославија је нестала, а човек више нема рашта посећивати стадионе, јер тамо се не ужива у уметности играча, већ у умешности „навијача”. Ко најбоље вређа, ко је највештији у тучи, ко има најближе везе са неонацистима и мафијашима, ко ће најагресивније и најнемилосрдније напасти супарничко навијачко или полицијско племе, тај је највреднији поштовања – прави мушкарац и узор. Ако се заступници државе дрзну да га приведу и оптуже, одбранићемо га у јавности, платићемо бестидне адвокате, а и са судијама знамо како. Родитељи ће, разумљиво, причати како се ради о дивном и вазда правдољубивом детету. Ако му се доцније посрећи, може постати богоугодник попут једног владике који некажњено злостављаше дечачиће. Напослетку, није ли суд створен да штити моћне од немоћних, богате од сиромашних, садисте, „самохране мајке” и богобојажљиве педофиле од неправедног гнева јавности?

доцент на Филозофском факултету у Београду