Судски поступак кочи стварање музеја Оље Ивањицки

Смрт је спречила Ољу Ивањицки да оствари своју идеју о отварању сопственог музеја или галерије – због нерешеног питања наследника највећи део њене имовине, слике, лични предмети, као и дела других уметника која је током живота скупљала, готово две године недоступни су за јавност.

Повремено, међутим, захваљујући труду првенствено уметничиних пријатеља и поштовалаца, као и Фонда „Олга Оља Ивањицки”, дела чувене сликарке представљају се на изложбама у Штокхолму, Адис Абеби, Паризу, Вашингтону, Котору, Београду... Једна таква изложба управо је у току, у Кући краља Петра Првог на београдском Сењаку. Док водимо разговор са Душанком Суботић-Хомен, једном од организатора изложби и правном заступницом Фонда „Олга Оља Ивањицки”, посетиоци готово непрестано пристижу у галерију. До сада је свака изложба велике уметнице, приређена после њене смрти, протекла уз велико интересовање љубитеља ликовне уметности, објашњава наша саговорница. Ова београдска је посебна, на њој су изложена Ољина дела из приватних колекција, па је ово јединствена прилика да се нека од њих погледају. У поткровљу куће изложени су портрети добијени љубазношћу Историјског музеја Србије, где се у депоу, налази већи део Ољиних слика. По одлуци суда, ова установа културе стара се о вредној заоставштини док се не заврши оставинска расправа пред Вишим судом у Београду.

– За изложбе у иностранству морамо да се захвалимо Министарству спољних послова које је омогућило да слике буду изложене по амбасадама, а платило је и трошкове превоза тих слика. Све остале трошкове сносимо ми, Ољини пријатељи и поштоваоци, трудећи се да добијемо простор који нећемо плаћати. У Паризу је то био Српски културни центар, изложбу је отворио председник Борис Тадић, а нас десеторо је помагало да средимо простор, наместимо, да направимо послужење. У Етиопији су нам Французи уступили простор Француског културног центра, био је на отварању цео дипломатски кор. Покушавамо и овом изложбом да покажемо колико је народ волео Ољу и да она заслужује место на коме ће да се скраси – прича Суботић-Хомен.

Таквог места за сада нема: надлежне републичке и градске власти кажу да чекају да буде одређен наследник имовине. Оља Ивањицки није имала законских наследника, па право на имовину полаже Република, коју заступа Републичко јавно правобранилаштво, али и Фонд „Олга Оља Ивањицки”, што га је сликарка основала за живота, а који се позива на усмени тестамент.

– Тренутно се пред Вишим судом налази предмет по жалби Фонда на решење о упућивању на парницу. Фонд се жалио, јер није дато никакво образложење, а од почетка се нада да ће се направити неки споразум између града Београда и Репубике у који ће бити укључен и Фонд и да се то мирним путем реши. Међутим, изричит је став Републике и града да док се не прогласи наследник, они неће да разговарају, мада им је нуђено да реше спор у најкраћем року у договору са Фондом. Велико је питање да ли има смисла уопште више водити било какве парнице које могу трајати неколико година, а за то време заоставштина пропада, јер Ољин атеље, на пример, где се налази део заоставштине, није баш заштићен од влаге – каже Суботић-Хомен.

Једна од идеја је и да се у кући Краља Петра направи спомен-соба Оље Ивањицки, а такву замисао подржао је и председник општине Савски венац, Томислав Ђорђевић, будући да се део простора већ користи као изложбени. Душанка Суботић-Хомен каже да у Кући краља Петра постоји једна соба са гвозденим, кружним степеницама која подсећа на Ољину собу у стану на Косанчићевом венцу одакле кружне степенице воде у атеље. На сличан начин, у кући на Сењаку могао би се уредити простор где би биле изложене Ољине личне ствари, а степеницама би се силазило у галерију у којој би биле изложене њене слике. Уметница је, иначе, оставила значајна новчана средства за изградњу свог музеја на Косанчићевом венцу, недалеко од стана у којем је живела, на плацу који јој је уступио град, а урађен је и пројекат који је Оља Ивањицки одобрила.

–  Најлепше би било да се испуни њен сан и подигне галерија по пројекту који је она потписала и с њим се сагласила. Али ако то не може из било којих разлога, понудили смо и друго решење, уколико због атрактивности локације, градски оци сматрају да ту не треба да буде галерија – каже Суботић-Хомен.

Док се не заврши оставинска расправа, неће се знати ни да ли ће средства намењена изградњи музеја бити утрошена у те намене, да ли ће бити искоришћена да се уреди спомен-соба на Сењаку. Извесно је, међутим, да ће од тог новца бити наплаћено одржавање и обезбеђење атељеа за време оставинске расправе која траје дуже од годину и по дана, а која је у септембру прошле године прекинута да би једна од страна била упућена на парницу. Према проценама Фонда, трошкови обезбеђења и одржавања, до сада су достигли суму од око 10.000 евра.