Партија за милијардера

Михаил Прохоров, други најбогатији човек у Русији, „тежак” 17,85 милијарди долара, и шеф инвестиционог фонда „Онексим”, прихватио је позив председника државе Дмитрија Медведева да стане на чело партије Права ствар (ПС). Према првим проценама, намера Медведева је да обезбеди партијску подршку сопственој кандидатури за наредне председничке изборе, заказане за март 2012. Подсетимо, пре неколико дана премијер Владимир Путин је иницирао стварање Сверуског народног фронта (СНФ), широког савеза политичких партија и угледних појединаца, а такође зарад подршке пред изборе идуће године.

Интересантно, иако је председник пре неколико дана, званично, поздравио премијерову иницијативу, а овај му на сличан начин одвратио поводом Праве ствари, јасно је да су то до сада најконкретнији показатељи да и Медведев и Путин имају, свако своју, рачуницу за будућност. Такође, јасно је и да обојица лидера више нису убеђени да им је за успешан резултат на изборима довољна подршка владајуће партије Уједињена Русија (УР), која тренутно у Државној думи, од укупно 450, држи 315 посланичких места. Тражи се свежа крв.

Вест о уласку Прохорова у политику, као ударну су пренеле све руске и светске агенције. Не без разлога. Тиме је у предизборна дешавања у највећој земљи на свету унета нова динамика. „Ко год има могућности и жељу да живи у Русији, а при томе се не труди да се ствари мењају, ништа неће ни променити“, цитирају новине прве изјаве Прохорова.

Партија Права ствар, према важећој политичкој номенклатури, спада у, такозвани – десни центар, а створена је крајем 2008, уједињењем Савеза десних снага, Грађанске снаге и Демократске партије Русије. Њени чланови су неки од најбогатијих руских пословних људи, тако да је многи већ у старту квалификују као – партију олигарха. У сваком случају, према речима Прохорова, први циљ ПС ће бити освајање барем другог места на парламентарним изборима, заказаним за децембар ове године.

Питање које се неминовно намеће јесте – шта Прохоров може да уради за Праву ствар.

Треба, наиме, имати у виду да су лидери странака, чланица ПС, већ опробани борци на руској страначкој сцени. Борис Немцов, на пример, дугогодишњи вођа Савеза десних снага, један је од најискуснијих и најугледнијих политичара, који није презао да  рукавице укрсти и са покојним Борисом Јељцином, и са Владимиром Путином. Ту су и Игор Јургенс, потпредседник Руског савеза индустријалаца, потом Анатолиј Чубајс, директор Руске корпорације за нанотехнологије, као и Давид Јакобашвили, оснивач изузетно успешне компаније „Вим-Бил-Дан”. Екипа за свако поштовање, али до сада без изборног успеха. Поред тога, у десном блоку је једнако угледна партија Јаблоко, нажалост, једнако изборно неуспешна.

Једно је сигурно: Прохоров може да обезбеди довољно новца за предизборну кампању, колико год иста коштала. Али питање је да ли је то довољно. На руској политичкој сцени већ дуго делују две јасно профилисане партије које, практично у свакој варијанти, имају оверене улазнице за Думу. То су Комунистичка партија (КПРФ), коју и даље предводи Генадиј Зјуганов (имају 57 депутатских места), и Либерално демократска партија (ЛДПР) Владимира Жириновског (40 места), са изразитим националистичким предзнаком. Ту је и Праведна Русија (ПР), као резултат ранијег покушаја стварања „системске опозиционе партије“, са 38 депутата. Укратко, простор за деловање Праве ствари требало би, углавном, да буде део који сада заузимају УР и ПР. А то већ мирише на могући сукоб у политичком врху земље.

Важан моменат у целој причи јесте и то што се Права ствар јавља као нека врста чиновничко-бизнисменске партије, ојачане иницијативом шефа државе. Наиме, разлика између Медведева и Путина јесте у томе што је овај други, током свог председниковања (31. децембар 1999–7. мај 2008), земљу која је после распада СССР-а већ била на коленима, растрзана бедом, корупцијом, јавашлуком, ратом у Чеченији и тероризмом, успео да врати у сам врх светских сила, док је првом, објективно, преостало да обавља тек чиновнички (мада председнички) део посла. Управо стога, Путин је у Русији и даље убедљиво најпопуларнији политичар.

Са друге стране, Прохоров се, не тако давно, истакао захтевима за драстично смањење права радника, тражећи да се радна недеља законски продужи – на 60 сати (12 сати дневно). Са таквим ставовима тешко ће проћи као представник „најширих радних слојева“ и њихов гласноговорник. Али он то и не мора. Његов задатак је да покаже другим олигарсима да бављење политиком, ипак, има смисла, а могуће и – користи. Да ли ће у томе успети, знаће се ускоро.

Одлуку о именовању Прохорова на чело Праве ствари требало би да донесе партијски конгрес заказан за крај јуна или почетак јула.

-----------------------------------------------------------

Ко је Прохоров

Рођен је 3. маја 1965. После дипломирања на Московском финансијском институту за њега се прочуло у финансијским круговима и постао је један од водећих руских индустријалаца у сфери металургије. Под његовим руководством компанија „Норилск никел“ је постала највећи светски произвођач никла и паладијума. Тренутно је председавајући „Пољус голда“, највећег руског произвођача злата, и председник је групе „ОНЕКСИМ“, приватног инвестиционог фонда. Према Форбсовој листи најбогатијих заузима треће место у Русији и 39. у свету. Власник је америчког кошаркашког тима „Њу Џерси нетс”.