БУКУРЕШТ, РУМУНИЈА, ЕУ

Букурешт – Шта је ружно, мрачно и куца на врата? Будућност, гласио је деценијама одговор на румунски виц.
Уместо фатализма прошлости, већину Румуна од уласка у Европску унију 1. јануара дрма оптимизам будућности, мада су свесни да припадништво клубу у коме су седми највећи, али и најсиромашнији члан, доноси озбиљне изазове.

"Наши људи су мислили да ће им из Брисела доћи Деда Мраз. Неће, али треба бити довољно паметан да постанете партнер", сажима ово време Дину Патричу, председник Ромпетрола, нафтног гиганта који ове године очекује обрт од седам милијарди долара.

"Прво је била еуфорија, али већ следећег дана пробудили смо се суочени са реалношћу", каже ми Штефан Главан, председник спољнополитичког одбора румунског парламента.

И ја сам се суочио са реалношћу. Била ми је потребна виза да бих знао да сам ушао у ЕУ, иако сам почесто имао утисак да нисам у европском клубу, или да нам је ту место барем колико и Румунима.

То су разлике, али међусобне сличности су велике. Историја, политика, вера, менталитет, храна, музика. Осредњи фудбал. Чак и варничава concordanca председника и премијера, двојице бивших савезника, демократе Трајана Басескуа и либерала Калина Попеску Таричеануа, подсећа на кохабитацију Тадић–Коштуница.

Откако су центристичке владе 1996. окончале доминацију бивших комуниста, отворен је серијал партијског натезања од којих су највећу штету имале – реформе.

Суочавање са репресивном прошлошћу ни овде не иде лако. Судство је тек почело да се чисти од политичких утицаја пребачених у године после револуције 1989. којом је оборен режим Николае Чаушескуа. Неки бивши припадници Секуритатее, тајне полиције која је била стуб диктаторског режима, изборили су важне позиције у политици и бизнису.

Социјалдемократе, које су обележиле политички живот од 1989, искористиле су стратешку локацију и Црно море, увеле Румунију у НАТО марта 2004. и приближили је ЕУ, али критичари им замерају успоравање реформи и недовољну оштрину према корупцији.

Брисел је све време тражио да Румунија дотера правосуђе, среди унутрашњу администрацију и да се обруши на рак-рану транзиције – корупцију. "Буквално све институције државе погођене су корупцијом", процењивао је Басеску, док је Таричеану за Брисел слао сигнале да је влада спремна да се ухвати у коштац са "културом мита" због које је Румунија и данас под присмотром ЕУ.

Букурешт је каснио, па је марта прошле године одлука о пријему одгођена за октобар. Тада су се сви тргли. Да ли је притисак ЕУ фактички допринео изласку из наслеђене инерције? Могуће. Питање менталитета. Тек када је запретила црвена заставица, власти су убрзале реформе усредсређујући се на правосуђе као колевку корупције.

И приватизација нам је препознатљива прича. Многи новообогаћени припадају политичкој и бизнис елити пре 1989. Мањина се снашла. Доходак по глави Румуна, мерен куповном моћи, данас износи тек 34,7 одсто просека Уније. Месечни приход је 16. део оног у ЕУ.

Пољопривреда је у лошем стању. Румунски сељак зарад правила ЕУ мора да се одриче традиције на коју је навикао. Гунђају као и Срби око прављења ракије. Проблем је и што недостају конкретни пројекти како би се повукао новац из фондова ЕУ. Паре измичу: 20-30 одсто новца намењеног Румунији враћа се у Брисел.

Румунија је, као и Србија, земља "беле куге". Управо читам да је морталитет у јануару 2007. пребацио наталитет за три поена иако је Румунија једина земља централне и источне Европе која је у основи реорганизовала систем заштите деце.

Румунија је у ЕУ ушла као најсиромашнија. И, сматра професор Главан који је био ректор универзитета у Темишвару, прошла је тежи пут од десет земаља које су примљене пре ње. "Драго ми је што је наш испит био тежи јер смо на крају имали мање нерешених проблема. Први студенти увек лакше прођу на испиту. Последњима прети масакр".

Какве су тек онда шансе Србије, питам Главана који је четири године био амбасадор у Београду. "Румунија ће учинити све да Србији олакша овај процес, а време које имате пред собом може да буде од помоћи. Завршите процес приватизације, усмерите се на систем образовања, обрушите се на корупцију, поштујте људска права и економске мере".

Румунија је данас динамична, толерантна и флексибилна земља нових прилика. Економија расте а пословно окружење се прочишћава.

Западни инвеститори привучени су ниским порезом од 16 процената, мада има оних који страхују од похода страних фирми које би читав Балкан могле да претворе у зону јевтиног рада. Сматрају да ЕУ не може да буде само економска унија већ да треба да ради на културној и социјалној интеграцији како би се смањило сиромаштво.

Како се процењује да ће за уједначавање са развијеним чланицама ЕУ Румунији бити неопходне две деценије, највећа земља Балкана и њених 21,5 милиона становника окрећу се региону.

Овде кажу да су током историје имали два добра пријатеља: Србију и Црно море. Њих би да повеже Дину Патричу. Најављује намеру да се куповином обједини са НИС-ом.

"Два уједињена капацитета, један на истоку, други на западу Дунава, добила би тржиште од 50 милиона људи: Румунија, Србија, Бугарска, Црна Гора, Албанија, Македонија. То је регион у коме заједно можемо да постанемо доминантан играч".

Док разговарамо у букурештанском уреду његове мултинационалне компаније која функционише у Румунији, Бугарској, Француској и Шпанији, Патричу нуди занимљиво искуство транзиције.

"Морате да користите локалну енергију, да мотивишете своје људе. Сећам се да су у почетку неки млади менаџери долазили да се жале да не могу са "овим комунистом". Говорио сам им: користите његово искуство и знање. Он има све информације, само раније није знао да их употреби. Будаласто је отерати га. То је разлика између нас и мултинационалних компанија са Запада".