Понижени моћник

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – „Шеф је готов”, преовлађујуће је уверење међу запосленима у Међународном монетарном фонду, после спектакуларног пада његовог извршног директора због сексуалног злостављања собарице у познатом њујоршком хотелу.

Ово одсликавају неформалне изјаве неколицине од око 2.400 економиста и других стручњака колико их је на платном списку ММФ-а, који углавном раде у две једанаестоспратне зграде у центру Вашингтона. Званично, Извршни одбор настоји да у јавности остави утисак како потрес на врху институције не угрожава њено функционисање, уз појашњавања неких од сензационалних аспеката случаја које су медији ставили у оштар фокус.

Тако је и чињеница да је Доминик Строс-Кан одсео у апартману „Софител” хотела, чија је тарифа 3.000 долара за ноћ – више него што радници у неким земљама којима ММФ прописује строге мере стезања каиша зараде за годину дана – појашњена информацијом да је рачун прво платио из свог џепа, као и да је добио попуст: да је рачун за апартман од неколико соба, у којем је само преноћио, износио само 525 долара.

Док је у оптицају била прва сума, Американци су већ били израчунали колики је њихов удео у том рачуну. Пошто је квота САД у ММФ-у 17 одсто, боравак Строс-Кана у „Софителу” коштао би њихове пореске обвезнике тачно 510 долара, довољно да импресионира просечног гледаоца овдашњих телевизија, или читаоце новина. (Што се Србије тиче, наш допринос је у овом погледу занемарљив: само 0,12 одсто).

Оно што је међутим главни утисак овог скандала, то је полицијско-судски третман личности која је сматрана једном од најутицајнијих на свету, као директор институције кључне за стабилност светске економије и финансија, и до јуче сасвим изгледни нови председник Француске, после избора у јуну следеће године.

Изненађење је прво што му је ускраћена могућност да се, уз велику кауцију (помињане су милионске своте) брани са слободе. Тужилаштво и адвокати Строс-Кана нису успели у том погледу да се нагоде (судија по правилу то прихвата). Тужилац је сматрао да је ризик да оптужени напусти САД и више се никад не врати велики, с обзиром на његов положај и „његове могућности”. Такође, третирао га је као „преступника у поврату”, наводећи, али не образлажући детаљно, сличне случајеве из прошлости.

Поред краткотрајне афере из 2008. са плавушом из Мађарске, економистикињом Пирошком Нађ, која му је била потчињена, и која је по њој била изнуђена, из досијеа је извучен и заташкан случај из 2002, када је наводно покушао да силује француску новинарку Тристен Бенон, која је дошла да га интервјуише. Она га тада није оптужила, али јуче је објављена вест да се предомислила и да ће то сада учинити.

Извршни одбор ММФ-а је под баражом непријатних питања зашто је 2008. релативно олако прешао преко афере са Пирошком Нађ, која је, одлазећи из ММФ-а са великом отпремнином, изјавила да је Строс-Кан „човек са проблемом који га може учинити неподобним да води институцију у којој су под његовом командом и жене”.

У главном фокусу је ипак полицијско парадирање, са рукама на леђима спутаним лисицама, између два полицајца у цивилу, пред камерама америчких и страних медија. Поготово што је реч о изузетно познатој личности, а уз то и страном држављанину. Шта је са његовом „приватношћу” и „претпоставком невиности”?

Објашњење је да је „парадирање” пракса америчког система, поготово кад је реч о познатима, преступницима са „белим крагнама”. Тај систем не разликује директора ММФ-а од дилера дроге или уличног макроа. Реч је и намерном понижавању у том моменту формално невиног човека (јер кривица још није потврђена на суду), да би се показало да су пред законом сви једнаки, али и да би се импресионирала порота, која у процесу, одмеравајући аргументе и доказе тужиоца и адвоката одлучује да ли је оптужени крив или није.

У овом случају обрти се засад искључују – максимална казна који би могао да добије Строс-Кан, после детаљног описа у оптужници онога што се догађало у хотелском апартману сада је 25 година. Поготово после првих истражних налаза који потврђују причу коју је о догађају испричала жртва, 32-годишња собарица, имигранткиња из Гвинеје.

У таквим околностима његов адвокат, који је својевремено бранио Мајкла Џексона оптуженог да је сексуално злостављао малолетнике, може да игра само на карту да ли је собарица на секс пристала или га испровоцирала.

Одбијање кауције Строс-Кану протумачено је и непостојањем уговора у екстрадицији између САД и Француске и у сећање призвало случај познатог филмског режисера Романа Поланског, који је, оптужен за секс са малолетницом, побегао из Америке и склонио се – у Француску.

Милан Мишић