Миротворац

Кад год би се отац недељом кући враћао са терена припит, знао сам да је имао успешну мисију мирења. Уживао је као судија да по околним селима Новог Пазара мири завађене људе. Сем тога, то је доносило и мање приходе који су допуњавали истањени буџет породице са једном платом и четворо деце на школовању.

Изгледа да ми је то од њега остало у генско наслеђе. Додуше, нисам судија, не идем на терен, не враћам се кући пијан и немам дневнице, немам четворо деце, али се стицајем околности често нађем у ситуацији да мирим брачне парове, најчешће комшије и кућне пријатеље – и тиме се поносим. Срце ми је увек пуно, иако сам често једва живу главу сачувао у тим туђим брачним сукобима. Није народ џабе измислио синтагму да кад се двоје свађају трећи страда. Ипак, срљао сам сумануто у те обрачуне... Миротворачка мисија је тако силно струјала мојим телом да јој се ничим нисам могао одупрети.

Интересантан случај мирења имао сам пре десетак дана. Знате, оно кад је била грмљавина, олуја, пљусак. Пред поноћ ми зазвони мобилни и пријатељ ме позва да хитно дођем код њега, посреди је "живот или смрт", рече. Кад задихан уђох у његов стан, показа ми кесу са некаквим стварима. Унутра беху делови мушке и женске одеће. Бесан, заруменелих образа, дрхтао је као да се тог тренутка налазио на врху некаквог планинског масива изложен ударима ветра – и исприча ми шта му се десило те вечери.

Хтео је да изненади жену својом посетом док је она на ванредном дежурству у важној државној установи. Понео јој је кишобран, да не покисне кад се буде враћала кући, јер је напољу лило као из кабла. Жену није затекао на послу, већ њену колегиницу која га је избезумљено гледала. Туц-муц, објаснила му је да је његова супруга морала хитно негде да оде. У тај час над градом и околином почела је канонада громова. Отишао је у кафану преко пута да размишља, где би то жена могла да му оде. Није прошло ни пола сата, кад га она иста женина колегиница обавести на мобилни, чији број јој је оставио, да хитно оде у Ургентни центар. Његовој жени нешто није било добро.

Када је од дежурне сестре добио њене и ствари "њеног мужа", све му је било јасно. Тада је сазнао и детаље. Жена му је те ноћи, уместо на дежурство, замакла у шуму под Авалом са својим љубавником, ожењеним мушкарцем. Кад је почело да грми, склонили су се под неко разгранато дрво и почели да "горе у љубавном пламену". Тада је у дрво ударио гром. Он је прошао са лакшим озледама, јер је разголићен био на коленима и тако имао "уземљење", али она је гола голцата стајала изнад њега, као громобран, и била мамац за небеско пражњење. Завршила је са страшним опекотинама.

Пријатељ је почео да кука као сиња кукавица. Убиће их, неће их убити. Будући да је невера откривена "захваљујући" небу, почех да га умирујем разговорима о космичким тајнама, о томе како смо ситнији од зрна песка, да нас чека смак света, судар са астероидом, вулканска ерупција, цунами, да то нису моје измишљотине, већ чињенице до којих су научници дошли. Да живот меримо секундама... И шта је једна обична невера, коју је Бог већ осудио и пресудио громом, према свим тим страдањима која нас чекају. Уосталом, како он, обичан муж, па био и са роговима, сме после Бога неког да кажњава. Било би то хуљење. И тако, тог мог пријатеља, некако умирих. Уверио сам се да ми је мисија помирења била успешна када сам видео да своју супругу редовно обилази у болници и доноси јој најлепше цвеће.

Имам, заиста, узбудљив живот. И прошлог понедељка сам био у мировној мисији у Блоку 45. Требало је хитно да дођем да помирим брачни пар, у чијем стану су се налазила два пиштоља. Овде сам морао да разбијем врата, јер у жару свађе брачни пар није чуо звоно нити моју лупњаву. Опет сам улетео међу завађене стране, свашта говорећи. Они су се тукли преко моје главе. Тада угледах пса који је бежао из угла у угао стана. И он је, лајањем и скоком на њих, покушао да раздвоји брачни пар. Мој пријатељ га је отерао у ћошак оштром наредбом.

Зађавола, у том часу сетих се Габријела Гарсије Маркеса и изрекох нешто што је било упаљач за детонацију. А сто пута сам рекао да ћу престати да читам књиге.

– Хеј, бре, недавно сам читао Маркесово "Сећање на моје тужне курве" и он тамо каже да је неприродно да се човек боље разуме са својим псом него са својом супругом...

Нико од њих двоје од свих тих мојих речи није ништа чуо, сем оно "курва" и "супруга". Скочи жена да удара по мени, говорећи да немам право да се мешам у њихову свађу, да њу бије њен човек, а не неко други. Њен муж, мој пријатељ, придружи јој се у нападу.

– Моја жена курва, ђубре једно! И ти си ми неки пријатељ – викао је на мене и ударао ме немилице.

Сада лежим и ја у Ургентном центру. Сав сам у завојима. Однекуд слете лист бајатих новина. Дохватих га из досаде и прочитах, једним оком, делић интервјуа писца Душана Ковачевића. "Проблем је у нама. Кад нас не би нико дирао и деконцентрисао, ми бисмо се потаманили. С времена на време дође непријатељ, па нас примири. Јер, онда се ујединимо, једно време смо окренути према непријатељу, а чим он оде, ми се поново поватамо за гушу. И то је тако два века."