Видиш, трепнеш и готово

Људи просуђују у магновењу, малтене после (једног) трептаја ока. И само на темељу тога закључе да ли је неко од поверења или није. Све пролети у десетинки секунде, показује најновије истраживање.

Као у телевизијском огласу једне овдашње банке који, ако смо искрени, траје мало дуже – уђеш, изађеш и готово!

А човек трепне, просечно, од 10 до 15 пута сваког минута да би овлажио око, и сваки трептај потраје од 100 до 150 хиљадитих делића секунде (милисекунди). За то време делови мозга задужени за вид привремено се – искључују. (Људско око, процењује се, може да проследи десет милиона битова у секунди!)

Део мозга који се понаша као на почетку наше приче назива се – прилагодљиво несвесно, а то није исто што и несвесно код Сигмунда Фројда. "Према новом схватању, прилагодљиво несвесно је нека врста огромног рачунара која брзо и у тишини обрађује велике количине података, потребних да бисмо опстали као људска бића", пише у својој књизи "Трен" (издавач "Портатлибрис") Малколм Гледвел, првобитно новинар за науку у "Вашингтон посту", а сада писац истраживачких есеја у магазину "Њујоркер". (Првом књигом "Тачка преокрета" избио је у сам светски врх најчитанијих.)

Moћ погледа

Позива се на психолога Тимотија Вилсона који каже да људи непрекидно прелазе из свесног у несвесно размишљање и обрнуто, зависно од околности. Наш ум најбоље функционише када велики део сложеног размишљања пребацује несвесном, као у савременим авионима који су у стању да лете помоћу аутоматског пилота, с најмањим или никаквим учешћем пилота у људском обличју.

Сваки пут када неког упознамо или морамо очас да схватимо новонастало стање, ми сечемо на "танке кришке". Није то никакав особит дар, својствен је свим људима. У војсци су најбољи генерали који имају "моћ погледа" – способност да одмах виде и разумеју бојно поље.

Својевремено је познати амерички неуролог Антонио Дамазио проучавао шта се дешава када се превелики део размишљања одвија иза "затворених врата", што је одлика тренутних судова. Вентромедијални део мозга има кључну улогу у одлучивању, он разрађује могућности и односе, разврстава чињенице из спољњег света, обележава важне које изискују да им се сместа поклони пажња.

Сви лако и аутоматски читамо туђе мисли, зато што се очитавају на лицу, веома богатом извору сазнања у вези са људским осећањима. Али, када је разум суочен са животном опасношћу, нагло се смањује количина и опсег података којима се бавимо. Као у народној изреци: "Пас који јури не застаје да чеше буве!". Узбуђење нас оставља слепог ума.

Не зна се поуздано одакле долазе први утисци, зато нисмо увек свесни колико су поуздани.

Нервни титрај

Недавно су истраживачи на Принстон универзитету (САД) снимили око 200 испитаника: једне секунд, друге делић секунда. И потом су их питали да процене свако лице и објасне колико су убеђени у своје закључке. Шта се показало?

И када су имали на располагању више времена, основна оцена није се битно променила. Слично испитивање у прошлости показало је да је просуђивање на трен уобичајена појава.

Веза између црта нечијег лика и одлика личности може да буде, у најбољем случају, веома слабашна, али то неће спречити наше умове да друге процењујемо на летимичан поглед. И да веома хитро одлучимо да ли их неко има више које доживљавамо битним, као што су љубазност и способност, иако с дотичном особом нисмо ни реч прозборили. Чини се да нас наше мождане везе вуку ка брзом закључивању, да нису склоне размишљању.

Научницима није јасно зашто убрзано судимо. На снимцима мозга, међутим, показало се да су у то укључена подручја повезан са страхом.

У одзив на претњу умешана је амигдала, део који постоји још код животиња, милионима година пре развића предњег чеоног мозга човека, задуженог за разумно размишљање. (Амигдале су две групе живаца у облику бадема, смештене дубоко у средњем слепоочном режњу.) Ми замишљамо да чешће верујемо смисаоном одговору, иако посматрања указују да је просуђивање смештено у дубљим областима мозга.

Можда нервни титрај, једноставно, премости мождану кору. Научници још не знају које физичке одлике лица утичу на такво закључивање, али је одраније познато да нас привлачи складан изглед и однос појединих делова, што – у најкраћем – називамо симетријом. А шта неког човека чини способним?