Авет хладног рата

Председник Русије био је директан, ако Вашингтон не пристане да нови амерички антиракетни штит у Европи буде изграђен у договору с Москвом и уз америчке гаранције да није уперен против Русије, Русија ће бити присиљена да одговори војним контрамерама. Из САД Русији још нису дате те гаранције, а нема ни става о некој заједничкој америчко-руској сарадњи око тог антиракетног штита. О заједничкој контроли тог будућег борбеног система има још мање наговештаја.

Русија нови амерички антиракетни штит доживљава као претњу сопственој безбедности из неколико разлога. Као прво, локације тог новог америчког антиракетног система изазивају сумњу у Москви да Американци желе да деградирају руски офанзивни интерконтинентални ракетни потенцијал смештен на копну у функцији руског узвратног нуклеарног удара.

У теорији нуклеарног рата она страна која има могућност да осујети противников узвратни атомски удар може да се нада да у нуклеарном рату може и да победи, чиме је директно провоцирана у некој кризној ситуацији да прва и прибегне употреби атомског оружја. Ако имате ракете близу руских граница којима можете да обарате руске интерконтиненталне пројектиле, онда сте у ситуацији да имате огромну предност у евентуалном атомском сукобу, имате „вишак” времена не само за први удар, већ и за други.

И не само то, контејнери у којима би требало да буду те америчке ракете пресретачи других ракета могу врло брзо да се напуне другим пројектилима, односно балистичким офанзивним ракетама. А то је ситуација донекле слична оној у каквој је био амерички председник Џон Кенеди у време велике кубанске ракетне кризе. Совјетске ракете на Куби својом су близином претиле да деградирају америчку офанзивну нуклеарну компоненту и тиме лише САД узвратног нуклеарног одговора на могући совјетски атомски напад.

Управо због тога Москва већ дуже нуди Вашингтону заједничку изградњу и контролу тог антиракетног штита у Европи, који би, по америчким тврдњама, требао да буде уперен против иранских ракета. На страну то што Иран још не поседује ракете са којима би могао да досегне територију САД, и неће то имати за још дуго година, док Северна Кореја сигурно неће лансирати своје балистичке пројектиле путањом преко Европе. Страховања и сумње Москве су, дакле, потпуно оправдани.

Како ће Русија одговорити ако не буде договора с Америком око тог проблема? Пре свега, Русија ће своје тактичке ракетне системе „искандер” распоредити тако да могу да досегну све елементе новог америчког антиракетног штита. Тамо где то, с обзиром на домет, „искандер” не може да досегне, Русија ће искористити постојеће интерконтиненталне пројектиле са редукованим дометом.

Није искључено да се Русија врати и на производњу чувених ракета средњег домета СС-20, због којих је почетком осамдесетих година прошлог века и дошло до велике напетости у Европи. Москва може као одговор Вашингтону и да изађе из постојећих споразума СТАРТ о редукцији стратешког нуклеарног оружја, да убрза производњу нових балистичких ракета на копну и на подморницама.

Коначно, и споразуми СТАРТ имају и своја ограничења и свој крај. Русија ће у свом евентуалном одговору Америци сигурно прибећи асиметричним потезима, који је неће финансијски прескупо коштати, јер је Москви познато искуство у парирању америчком програму „рата звезда” пред крај постојања СССР-а.

Ако Вашингтон не прихвати, на било који начин, предлоге Москве, онда је јасно да су све приче о детанту заправо демодирана интелектуална фискултура, и да САД опет иду на економско исцрпљивање Русије. Дакле, опет хладни рат?