Више ни искуство не помаже

Сваки пети радно способан држављанин Србије, у распону – они између 15 и 64 године живота – званично се води као незапослен. У земљи са 7,3 милиона становника, колика је била статистичка процена крајем прошле године, без посла је, формално, њих 750.000, мада је стварности ближи податак од 566.000. Разлику између веће цифре, регистроване у Националној служби за запошљавање (НСЗ), и оне мање, забележене у Заводу за статистику, чине људи који се воде као незапослени, али у ствари они већ раде „на црно” или немају намеру да се запосле, објашњава Дејан Јовановић, директор НСЗ.

– У евиденцији којом располажемо су и ратни војни инвалиди, као и друга лица која остварују разна права и олакшице проистекле из статуса незапослених. Рецимо, пријављени су код нас ради здравственог осигурања или повластице за вожњу. Анкета Републичког завода за статистику обухвата оне који заиста траже посао, било да је реч о првом запослењу, или о радницима који су остали без радног места као технолошки вишак, услед гашења фирме – каже Јовановић за „Магазин”.

По његовим речима од укупног броја незапослених у Србији, младих (између 15 и 30 година) је 198.000, док је, према последњим расположивим подацима, у евиденцији НСЗ 267.509 лица старости од 45 до 64 година, односно 181.058 незапослених старијих од 50 година. За оне изнад 45 година су предвиђене разне врсте мера помоћи: накнада за случај незапослености, преквалификација, ослобађање послодаваца који их запосле од доприноса и, најзад, јавни радови за оне најтеже упосливе.

– У априлу је широм Србије било ангажовано 5.200 људи из те категорије, на 434 пројекта у три области (јавна инфраструктура, заштита животне средине и социјалне и културне активности) у вредности од 700 милиона динара – додаје директор.

Држава стимулише запошљавање старијих од 45 година ослобађањем послодаваца од плаћања 80 одсто пореза и доприноса у периоду од две године од тренутка запослења, а ако запосле старије од 50 година, потпуно су ослобођени те обавезе. Овоправојелане користило 1.750 особа, међу којима је доста оних који су после 20 или 30 година рада остали без посла.

Један од 16 јавних позива које је објавила НСЗ ове године, а којима се подстичу активна политика запошљавања и предузетништво, јесте Програм субвенција за самозапошљавање у једнократном износу од 160.000 динара. У прошлој години утрошено је 352 милиона динара за овај програм, који је искористило 2.213 особа, сазнајемо у НСЗ.

Право на доделу поменуте субвенције имају особе пријављене на евиденцију незапослених НСЗ најмање месец дана пре подношења захтева, а која су завршила одговарајућу обуку. Заинтересованост за овај програм, кажу у Служби запошљавања, увек постоји, а највише привлачи оне који би стечено радно искуство и предузетничку иницијативу искористили за покретање сопственог посла и евентуално упослили и чланове својих породица.

На овај начин ће и 2011. године око 2.000 грађана Србије обезбедити услове да почне производну или услужну делатност „у сопственој режији”, и за то је у буџету Републике Србије намењено 300 милиона динара.

На жалост, много је више оних који ће, због природе свог занимања, здравственог и породичног статуса, морати другачије да се снађу. Жене су се показале као успешније у тој врсти „преживљавања”.

По систему „снађи се”

Бивша банкарска службеница која је остала без посла почела је да меси торте по поруџбини, сад већ има развијену кетеринг службу у главном граду. Група радница из некадашње, сад затворене лесковачке фабрике текстила, није очајавала, већ је потражила нови извор прихода: једна продаје „на велико” мезетлуке којима се раније прославила међу пријатељима, друга помаже у нези старих и болесних особа, трећа се прихватила шиваће машине… Њихова исписница из малог војвођанског места, која је пре отказа радила у просвети, посветила се свом некадашњем хобију и њени „банатски сувенири” су већ нашли пут до радњи по градовима широм Србије.

Многе кројачице, плетиље, везиље… али и искусне пословне жене са каријером и факултетском дипломом, које су стицајем околности у зрелим годинама остале без запослења, показале су спремност да се привремено (а неке и трајно) одрекну своје основне професије како би опстале на суровом тржишту, прехраниле породицу и помогле деци да доврше школовање.

И међу младима је, додуше, све више оних који су, узалуд чекајући прилику да добију посао у струци, одлучили да прихвате оно што им се нуди, поготово ако је и плата пристојна. Прате огласе и конкурсе, распитују се код познаника, одлазе на места где би могли да упознају будуће послодавце… све по систему „снађи се”.

У Националној служби запошљавања, међутим, сматрају да је много боље применити политику која се већ показала као успешна у земљама Европске уније, а то прогнозирање је потреба тржишта рада на нивоу државе, а у сарадњи са послодавцима, у наредној деценији, како би се на време утврдило која ће знања и вештине бити најконкурентнији, и како би се на време утицало на систем образовања.

А шта са онима који нису успели да доврше образовање, нити да стекну занат од којег би пристојно живели?

Фонд за запошљавање младих

Крајем 2009. у Србији је покренут двогодишњи програм Уједињених нација „Подршка националним напорима за промовисање запошљавања младих и управљање миграцијама”. Циљ је да се олакша запошљавање особа од 15 до 30 година које теже долазе до радног места, а то су они са ниским степеном стручности, са инвалидитетом, Роми, избегла и расељена лица…

Основна идеја је да се кроз различите мере ове категорије младих, првенствено они који пре тога никад нису имали право запослење, оспособе за покретање сопственог посла, или за рад у одређеној фирми. У ту сврху је основан Фонд за запошљавање младих, који располаже са 3,9 милиона долара. Половину обезбеђује Влада Србије из свог буџета, а половина је донација Краљевине Шпаније. Главни партнер је, наравно, Национална служба за запошљавање, а укључена су и многобројна предузећа која нуде пробни рад и радна места за учеснике програма.

– Скоро 2.000 угрожених младих људи у Србији је обухваћено овим мерама: њих 1.355 завршава активну обуку, а 562 је нашло запослење, и то 424 у разним предузећима, док 138 сад има свој бизнис – набраја у разговору за „Магазин” Наташа Ивановић, саветник за запошљавање у поменутом програму УН.

Међу корисницима Фонда који су имали срећу да доврше обуку и добију посао нашли су се и Београђани Јусуф Тахири, поносни власник фризерске радње у Земун Пољу, Јелена Димић, оснивач и главни аниматор агенције „Јеца и деца”, Бобан Гостиљац и Милан Перишић, запослени у „Делта спорту”… Њихове приче, уз још десетак других, забележила је и камера двочлане волонтерске екипе из Канаде. Алиша Приски и Нежид Касам, постдипломци на политичким наукама универзитета у Ванкуверу, сопственим новцем су платили пут и боравак у Србији, како би снимили кратки документарни филм о младим „фондистима”.

Због чега су то урадили?

– Ово није први пут да смо предузели такво путовање. Посетили смо већ неколико земаља, у различитим деловима света, где Уједињене нације спроводе сличне програме. Знамо колико је важно пружити шансу младима да добију посао, чули смо од свих њих како им је то променило живот.

Иначе, волонтирање у Канади је уобичајено. Од малена нас уче, у породици и школи, да развијамо осећај друштвене одговорности и солидарности, да лично доприносимо локалној и глобалној заједници кроз добровољни и хуманитарни рад. Наша помоћ је понекад тек симболична, али и тако много научимо о другима, њиховим проблемима и надама, постајемо отворенији и толерантнији – вели Алиша, која је у Канади завршила Економски факултет.

Нежид, правник, признаје да постоје и други, себичнији разлози за њихово волонтирање.

– Искуство које овако стичемо, на терену, веома је драгоцено јер упознајемо нове људе и нове земље, сазнајемо много тога, ширимо видике… А корисно је и за наше будуће професионално ангажовање, првенствено ако будемо хтели да радимо за УН, али и на другим местима. Што више оваквих пројеката, то боље. Послодавци то изузетно цене – наводи наш саговорник.

Млади у Србији, на жалост, немају ни материјалних могућности, а обично ни подршку породице и друштва да на сличан начин, као њихови вршњаци у Канади, улажу у своју будућу каријеру. Ипак, и код нас је све чешћа пракса волонтерског рада, као најбоља препорука будућем послодавцу.

----------------------------------------------------------

Барометар знања и вештина

И Србија ће, како је најављено, имати свој „Барометар занимања и вештина”, којим ће се превазићи очигледна неподударност понуде и тражње одређених послова, унапредити учинак НСЗ, сагледати краткорочне и дугорочне потребе послодаваца и трендови запошљавања, прикупити информације о дефицитарним занимањима… То смо, поред осталог, чули на недавној конференцији о напретку ЕУНЕС програма (техничке помоћи за унапређење капацитета НСЗ за управљање подацима, прављење прогноза, мониторинг и евалуацију), који финансира Европска унија.

--------------------------------------------------------------------------- 

Јелена и Лав

Јелена Динић (28), мајка осмогодишњег Лава, била је шест година на Бироу за незапослене кад је решила да се јави на конкурс Фонда за запошљавање младих. Пре тога је радила „на црно” као аниматор на дечијим забавама. Успешно је завршила семинар и добила новац да покрене сопствени посао – онај који је и дотле добро радила.

– Својевремено сам уписала средњу архитектонску школу, али сам је напустила. Допало ми се да радим са децом. Захваљујући Фонду сад имам своју фирму, стекла сам самоувереност. Фонд ми је дао храброст да урадим нешто сама и сигурност да ћу у томе успети – каже Јелена.

---------------------------------------------------------------- 

Бобан и Милан

Младим особама са инвалидитетом још је теже да дођу до посла него њиховим здравим вршњацима, чак и кад њихов недостатак није уочљив на први поглед (или баш због тога). Зато је програм УН посебно усмерен на њих.

Бобан Гостиљац из Београда (29) и Милан Перишић, родом из Ниша (26), после завршене обуке запослени су у „Делта спорту”. Бобан, који је иначе завршио електротехничку школу и досад није имао стални посао, почео је као продавац у радњи „Масимо Дути” у ТЦ „Ушће”, а онда је, након десетомесечне праксе, унапређен и пребачен на административне послове у управу фирме. „Допада ми се овде, први пут се осећам сигурно на послу који радим”, каже.

Милан се школовао за бављење хортикултуром, али није могао да нађе редован посао у струци, па је конкурисао код Фонда. Запослен је у радњи „Мекс” у ТЦ „Ушће”. У почетку му је, сећа се, било тешко у новој средини, на новом радном месту у великој компанији, међу непознатим људима, али је брзо научио све што треба и стекао самопоуздање. Слаже робу, помаже муштеријама, омиљен је међу колегама са којима се дружи и у слободно време.

– Већ неко време сарађујемо са Националном службом за запошљавање, досад смо запослили 32 младе особе са инвалидитетом, највише преко Фонда. Задовољни смо њиховим радом. Ефекти су много бољи него што смо очекивали – поверава нам Марко Цветковић, супервизор за селекцију и регрутацију у малопродаји „Делта спорта”.